Инфо

Берза

  • aero 1.695 ▼ -0,24%
  • alfa 33.990 ▼ -0,03%
  • crfs 6.000 ▼ -29,41%
  • enhl 680 ▼ -7,48%
  • glos 181 ▼ -8,59%
  • impl 3.151 ▲ 5,00%
  • jesv 5.050 ⚫ 0,00%
  • kmbn 2.141 ▲ 4,08%
  • niis 687 ▲ 0,15%
  • rmks 2.000 ▲ 8,28%
  • rso1488 119,68 ▼ -6,06%
  • rso18171 107,65 ▲ 0,50%
  • sjpt 150 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • ztpk 420 ⚫ 0,00%
(8. новембар 2012.)
НАШИ У ДИЈАСПОРИ

СРПСТВО: КОРЕНИ, ТРАДИЦИЈА И УМЕТНОСТ КАО СУШТИНА БИЋА

Љубица Д. Поповић била је професор универзитета Вандербилт у Нешвилу, држава Тенеси, САД, када сам је упознао у Шапцу, у мају 1996. године.
О њеном доласку у родни град, у породичну кућу, у улици Вук Караџић, преко пута истоимене основне школе, обавестио ме је Љубичин породични пријатељ кроз три генерације др Миле Глишић. У тој кући, где је провела детињство и, како каже, дивне дане прве младости, причали смо о њеном школовању, похађању чувене шабачке Гимназије, одласку на студије у Београд, више од два сата, а изгледало је као да је прошло пет минута. Радећи и за локалну телевизију у Шапцу, предложио сам да о њеном животном путу и послу професора престижног америчког универзитета, разговарамо у ТВ емисији. Прихватила је, и на гледаоце, махом грађане Шапца и околних места у Подрињу, оставила незабораван утисак. Говорила је о честим сећањима на родни Шабац у далеком Нешвилу, о својим путовањима по Европи и свету, радећи своја историјско-уметничка истраживања као припреме за курсеве на Вандербилту, где је предавала, од уводних курсева у историју уметности, до семинара на постдипломским студијама. Суштину наступа на ТВ Шабац професорке Поповић, недељу дана касније сам објавио у чланку у „Гласу Подриња“. Тај текст у архиви „Гласа“ нисам успео да пронађем. Зато овај запис о професорки Љубици Д. Поповећ пишем на основу телефонског разговора са њом и библиографских података, које је послала из Вашингтона, где сада живи. Такође су ми помогла сећања на њу њених блиских шабачких пријатеља Павла и Вере Павловић, професора физичког васпитања и више медицинске сестре у пензији, који су провели скоро једну деценију са њеном породицом и њом у Вашингтону.
Љубица Д. Поповић рођена је у Шапцу 7. фебруара 1932. године. Завршила је Основну школу „Вук Караџић“ и Гимназију, где је ослобођена велике матуре као одличан ђак. После положеног пријемног испита, уписала се на студије Историје уметности Филозофског факултета у Београду (1950). Дипломирала је 1955. године са одличним успехом. Са просечном оценом 9,3 била је међу десет најуспешнијих студената своје генерације. Пошто није могла да добије запослење у Србији (тада је била СФР Југославија) одлучила је да се, исељењем у САД, придружи својој породици.
Прво Љубичино запослење у САД било је као асистент матичара Музеја универзитета државе Пенсилваније у Филаделфији. Прво је радила пуно радно време (1957. и 1958.), а после уписа на постдипломске студије, све до одласка из Филаделфије 1961. Радећи је и учила много о афричкој уметности и уметности пацифичких острва, које није студирала у Београду. Почела је своје докторске студије 1958. на БРYН МАЊР ЦОЛЛЕГЕ у Пенсилванији, где је докторирала 1963. године са темом: „Персонификације у византијском сликарству Палеолошког доба“.
После доктората је радила као асистент професор за историју уметности у Атини, на државном универзитету државе Џорџије, од 1963. до 1966. године. На престижни Универзитет Вандербилт у Нешвилу, држава Тенеси, прелази 1966. године као асистент професор за историју уметности на катедри која је укључивала и уметничку академију. Ванредни професор постаје 1972. године, где је, при крају своје професорске каријере, добила назив професор емеритус . На катедри је дуго времена била и директор постдипломских студија. Била је позивана и на неколико других универзитета да буде читалац докторских дисертација.
Предавања је држала све до своје пуне 74 године, захваљујући свом широком познавању стручне материје, добром педагошком односу са студентима и животној виталности. На катедри је предавала од преисторије до краја готске уметности, а држала је и специјалне курсеве из ранохришћанске, византијске и западне средњоевропске уметности, са специјалним интересовањем за иконографију и архитектуру. На њена јавна предавања у Нешвилу и у многим другим градовима у САД, поред публике често су долазили и њени бивши студенти. Била је и остала омиљена професорка. И данас је некадашњи студенти често посећују било да размене идеје, било да поделе искуства или се, једноставно, само ужеле друштва са блиставим педагогом и врхунским познаваоцем свог посла, лепе и надахнуте речи. Иако је од 2006. године у пензији, Љубица ни сада, у својој 81-ој години, не престаје да чита своје радове и држи предавања. То сада чини на годишњим интернационалним скуповима за Славенистичке студије, научно друштво које се састаје једном годишње у разним градовима САД. Мада своје чланке пише на енглеском језику и даље, кад год има прилику, служи се ћирилицом, нарочито у коресподенцији са пријатељима широм света. То је писмо њених предака, јединствено по много чему у свету.
Важно је напоменути још једну Љубичину активност. Пре више од тридесет година, при Славистичкој конференцији, основано је и Северноамеричко друштво за српске студије. Чланство друштва се састоји од свих оних, без обзира на народност и професију, који се интересују за Србију, њену прошлост, садашњост и будућност. Љубица је била осми председник тог друштва од 1992-1994. за време најтежих дана за родну Србију. Последњих пет година ради као едитор са др Љиљаном Филиповић Робинсон на издавању часописа „Српске студије“. Тај часопис се публикује два пута годишње и једини је те врсте у свету на енглеском језику који се бави свим питањима која се тичу Србије и њеног односа са светом. Чланке пишу изузетни стручњаци из целог света заинтересовани за ту врсту проблема. Часопис је у повезаном издању и стиже на адресу 280 светских библиотека, а преко „Леде“ електронски стиже и у 800 других научних институција. Копије се шаљу и у Белу Кућу и Министарство спољних послова САД.
Љубичини пријатељи, Вера и Павле Павловић, говоре о посебном виду њеног животног стила. Доласком у САД, искористила је прилику да се даље школује, да доживљава уметност у свим њеним облицима , да своја искуства дели са другима. Поред љубави за људе и науку, гаји и велику љубав према животињама, а нарочито према псима и коњима. У свом животу имала је око себе псе, па је тако и сада. Прати је у шетњама мали енглески хрт. Ту врсту паса има 46 година и сада је то Мура четврти. Назив је добио, као и они пре њега, по псу из песма чика Јове Змаја. Љубица је одувек волела спорт и физичку активност и једно време је редовно јахала. У Нешвилу је имала коња специјалне америчке врсте, који се звао Травалер, што на српском значи Путник.
Данас живи у породичној кући у предграђу Вашингтона, који се зове Бетезда, на начин како су живеле генерације и генерације Поповића у Србији. Чува старе, из Србије наслеђене, предмете као што су пиротски ћилими, стари чираци, гасне лампе... Ужива и у својој личној колекцији уметничких дела, а то су старе иконе, слике, цртежи, скулптуре, и слике и објекти који представљају хртове. Љубици је увек максимално испуњен дан. Живи онако како је цео живот живела, особена и своја, јединствена, Српкиња свим бићем; у души, простору и времену. Уз то је и добар грађанин света. Њен дом је увек отворен пријатељима и сународницима са свих континената.
У Шапцу, у септембру, 2012.

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa