NAŠI U DIJASPORI
NEMANjIN PUT U NASU
Nemanja Đurić, rođeni Šapčanin, vladimirački i šabački đak, i beogradski student, jedan je od retkih stručnjaka u NASA centru u Vašingtonu, koji radi odgovoran posao u odeljenju za satelitske programe, a nije američki državljanin. Štaviše, u ovom delu programa NASE jedini je sa srpskim pasošem. Od ove jeseni je, sa preporukom i materijalnom podrškom najpoznatije američke Agencije za svemirska istraživanja, uz redovan rad, i redovan student postdiplomskih studija na „Koledž park“ univerzitetu u Merilendu.
Do pre samo četiri godine, Nemanja o nešto sličnom nije ni sanjao. Bio je uspešni student pete, završne godine Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, odseka za telekomunikacije. Onda je, u junu 2003. godine, primio poziv od Univerziteta „Koledž park“ u Merilendu, SAD, da se školuje u Americi. Prethodno je, nepune dve godine ranije, na preporuku i predlog svog profesora - mentora u Beogradu, konkurisao za usavršavanje na jednom od američkih univerziteta. Brojnu dokumentaciju sa svim rezultatima i uspesima u svom mlađanom životu, poslao je na početku četvrte godine studija... Prošlo je, međutim, gotovo dve godine bez odgovora. Nemanja je već bio na petoj godini i pred završetkom studija. Za dokumentaciju je mislio da je negde zaturena i zaboravljena, kad je stigao poziv iz Amerike, tačnije iz Univerziteta „Koledž park“ . Našao se u ozbiljnoj dilemi: da li da ostane u zemlji i za nekoliko meseci stekne diplomu saobraćajnog inženjera ““ smera za telekomunikacije, ili da putuje i nastavi studije u Merilendu. Uz obavezu da mu obezbedi 39. 000 dolara godišnje, 28. 000 za školovanje i 11. 000 za životne troškove, „Koledž park“ univerzitet mu je odmah poslao i zelenu (useljeničku) kartu. Ovo poslednje prava je retkost za slučajeve studiranja i najtalentovanijih studenata u Americi. To je, uz ostalo, Nemanju i prelomilo. Prihvatio je izazov bez obzira što je bio svestan da mora da usavrši svoje dobro znanje engleskog jezika. „Vladaćeš jezikom, tek kad budeš sanjao na njemu“ ““ rekli su mu prijatelji i poznavaoci. Tako je, ubrzo po dobijanju poziva, Nemanja otputovao u Merilend.
Prvak škole u prvom razredu
Ko je, zapravo, Nemanja Đurić, naše gore list?
Rođen je u Šapcu 14. 12. 1979. godine u porodici prosvetnih radnika iz Vladimiraca, majke Milice i oca Janka. (Kasnije je porodicaĐurić uvećana za još jednog člana: Nemanjinog mlađeg brata Igora.). Osnovnu školu „Žika Popović“ u Vladimircima završio je kao jedan od najboljih učenika. Tako je nastavio i u Šabačkoj gimnaziji ““ matematički smer, i na studijama u Beogradu.
Šahom se bavio od ranog detinjstva. Prvo mesto na prvenstvu škole, u konkurenciji osam razreda, osvojio je kao ““ đak prvak. Od ruke su mu išli i mnogi sportovi. Opredelio se za fudbal i igrao u podmlatku „Mačve“. Odlaskom na studije, zbog obaveza, sport mu je postao rekreacija. Do danas.
Sve što je Nemanji u dopisu sa univerziteta u Merilendu obećano, po dolasku u Ameriku je i ispunjeno. Ali, 11. 000 dolara, koliko je ostajalo po plaćanju školarine, u skupoj američkoj prestonici, nije bilo dovoljno ni za preživljavanje. Zato je Nemanja, uz redovnu nastavu, i radio, najpre u prodavnici, potom kao spasilac na bazenu i najzad, pred kraj, u ekskluzivnom restoranu. Samo za stan plaćao je 1. 200 dolara mesečno. To je bila polovina zakupnine. Drugu polovinu plaćao je kolega s fakulteta i prijatelj Vitalij, koji je sa porodicom iz Rusije u Ameriku došao 1993. godine.
Ono što je u Nemanjinoj priči o školovanju u Americi i zaposlenju u NASI najzanimljivije (ne i za ovog skromnog, doskorašnjeg dečaka i mladića iz Vladimiraca), je podatak da on, po dolasku u Merilend, nije mogao da nastavi studije saobraćajnog ili kakvog sličnog fakulteta u čijoj su osnovi telekomunikacije. Takvog smera na „Koledž park“ univerzitetu jednostavno nije bilo. Najbliži je, po strukturi nastave, bio Fakultet Computer science. Nemanja je prihvatio da počne, praktično iz početka, mada mu je, od ispita položenih na gotovo pet godina studija u Beogradu, priznato tek za nepune dve godine. Stečeno znanje, samosvest, psihička čvrstina i odlučnost, pored ostalih dobrih osobina onog mladog čoveka, bili su dovoljni da studije završi u rekordnom roku kao jedan od najboljih u klasi. Svečanoj dodeli diploma 21. maja ove godine u Merilendu prisustvovali su i Nemanjini roditelji: majka Milica, nastavnik praktične nastave u Trgovinskoj školi u Vladimircima, i otac Janko, profesor ruskog jezika, trenutno predsednik opštine ovog posavotamnavskog mesta.
Stranac u NASI
Odmah po završetku studija, Nemanja je na internet strane postavio svoju stručnu biografiju i već u junu dobio poziv da se javi na razgovor u NASA centar u Vašingtonu. Za njega je to bilo veliko priznanje, ali i iznenađenje, jer ova čuvena američka nacionalna institucija zapošljava mahom američke državljane, a on još ima srpski pasoš. Provera znanja iz gotovo svih oblasti, uključujući i pedagoško-psihološke testove, trajala je punih osam sati, a kompletan sistematski pregled nekoliko dana. Pošto je u svemu ispunio uslove, pitali su ga koliku godišnju platu traži. Rekao je 50.000 dolara, što je neki maksimum za strance njegovog ranga. Dali su mu deset hiljada dolara više, uz obavezu da snose pune troškove njegovog daljeg usavršavanja.
Od kako se otisnuo preko okeana, mladi stručnjak za satelitske programe svake godine dva puta dolazi u Srbiju, za Ilindan ““ slavu svojih predaka, i Božić. Otac Janko za sina kaže da je veliki rodoljub, i da ništa za njim ne zaostaje sin Igor kome je do završetka studija farmacije u Beogradu preostalo još pet ispita.
„Glas Podrinja, 21. oktobar 2007.
KAD SE SVEMIR OTVARA
Od kako se zaposlio u NASI 2007. godine Nemanja Đurić nije menjao radno mesto. I dalje radi u NASI, još na odgovornijem i zahtevnijem poslu. U svojoj oblasti, u istraživačko-naučnom radu i njegovoj primeni u praksi, tek bi trebalo da se ostvari kao naučnik.
Majka Milica, profesor u Srednjoj školi u Vladimircima, rekla mi je, posle povratka iz Moskve, gde je preko letnjeg raspusta boravila kod supruga Janka, Nemanjinog oca, predstavnika Privredne komore Srbije u Rusiji, da je Namanja veoma zadovoljan poslom i uslovima života i rada u Vašingtonu. On se još usavršava i od njega se tek mogu očekivati značajni rezultati u ovoj, za širu javnost, tajanstvenoj oblasti nauke.
Do pre samo četiri godine, Nemanja o nešto sličnom nije ni sanjao. Bio je uspešni student pete, završne godine Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, odseka za telekomunikacije. Onda je, u junu 2003. godine, primio poziv od Univerziteta „Koledž park“ u Merilendu, SAD, da se školuje u Americi. Prethodno je, nepune dve godine ranije, na preporuku i predlog svog profesora - mentora u Beogradu, konkurisao za usavršavanje na jednom od američkih univerziteta. Brojnu dokumentaciju sa svim rezultatima i uspesima u svom mlađanom životu, poslao je na početku četvrte godine studija... Prošlo je, međutim, gotovo dve godine bez odgovora. Nemanja je već bio na petoj godini i pred završetkom studija. Za dokumentaciju je mislio da je negde zaturena i zaboravljena, kad je stigao poziv iz Amerike, tačnije iz Univerziteta „Koledž park“ . Našao se u ozbiljnoj dilemi: da li da ostane u zemlji i za nekoliko meseci stekne diplomu saobraćajnog inženjera ““ smera za telekomunikacije, ili da putuje i nastavi studije u Merilendu. Uz obavezu da mu obezbedi 39. 000 dolara godišnje, 28. 000 za školovanje i 11. 000 za životne troškove, „Koledž park“ univerzitet mu je odmah poslao i zelenu (useljeničku) kartu. Ovo poslednje prava je retkost za slučajeve studiranja i najtalentovanijih studenata u Americi. To je, uz ostalo, Nemanju i prelomilo. Prihvatio je izazov bez obzira što je bio svestan da mora da usavrši svoje dobro znanje engleskog jezika. „Vladaćeš jezikom, tek kad budeš sanjao na njemu“ ““ rekli su mu prijatelji i poznavaoci. Tako je, ubrzo po dobijanju poziva, Nemanja otputovao u Merilend.
Prvak škole u prvom razredu
Ko je, zapravo, Nemanja Đurić, naše gore list?
Rođen je u Šapcu 14. 12. 1979. godine u porodici prosvetnih radnika iz Vladimiraca, majke Milice i oca Janka. (Kasnije je porodicaĐurić uvećana za još jednog člana: Nemanjinog mlađeg brata Igora.). Osnovnu školu „Žika Popović“ u Vladimircima završio je kao jedan od najboljih učenika. Tako je nastavio i u Šabačkoj gimnaziji ““ matematički smer, i na studijama u Beogradu.
Šahom se bavio od ranog detinjstva. Prvo mesto na prvenstvu škole, u konkurenciji osam razreda, osvojio je kao ““ đak prvak. Od ruke su mu išli i mnogi sportovi. Opredelio se za fudbal i igrao u podmlatku „Mačve“. Odlaskom na studije, zbog obaveza, sport mu je postao rekreacija. Do danas.
Sve što je Nemanji u dopisu sa univerziteta u Merilendu obećano, po dolasku u Ameriku je i ispunjeno. Ali, 11. 000 dolara, koliko je ostajalo po plaćanju školarine, u skupoj američkoj prestonici, nije bilo dovoljno ni za preživljavanje. Zato je Nemanja, uz redovnu nastavu, i radio, najpre u prodavnici, potom kao spasilac na bazenu i najzad, pred kraj, u ekskluzivnom restoranu. Samo za stan plaćao je 1. 200 dolara mesečno. To je bila polovina zakupnine. Drugu polovinu plaćao je kolega s fakulteta i prijatelj Vitalij, koji je sa porodicom iz Rusije u Ameriku došao 1993. godine.
Ono što je u Nemanjinoj priči o školovanju u Americi i zaposlenju u NASI najzanimljivije (ne i za ovog skromnog, doskorašnjeg dečaka i mladića iz Vladimiraca), je podatak da on, po dolasku u Merilend, nije mogao da nastavi studije saobraćajnog ili kakvog sličnog fakulteta u čijoj su osnovi telekomunikacije. Takvog smera na „Koledž park“ univerzitetu jednostavno nije bilo. Najbliži je, po strukturi nastave, bio Fakultet Computer science. Nemanja je prihvatio da počne, praktično iz početka, mada mu je, od ispita položenih na gotovo pet godina studija u Beogradu, priznato tek za nepune dve godine. Stečeno znanje, samosvest, psihička čvrstina i odlučnost, pored ostalih dobrih osobina onog mladog čoveka, bili su dovoljni da studije završi u rekordnom roku kao jedan od najboljih u klasi. Svečanoj dodeli diploma 21. maja ove godine u Merilendu prisustvovali su i Nemanjini roditelji: majka Milica, nastavnik praktične nastave u Trgovinskoj školi u Vladimircima, i otac Janko, profesor ruskog jezika, trenutno predsednik opštine ovog posavotamnavskog mesta.
Stranac u NASI
Odmah po završetku studija, Nemanja je na internet strane postavio svoju stručnu biografiju i već u junu dobio poziv da se javi na razgovor u NASA centar u Vašingtonu. Za njega je to bilo veliko priznanje, ali i iznenađenje, jer ova čuvena američka nacionalna institucija zapošljava mahom američke državljane, a on još ima srpski pasoš. Provera znanja iz gotovo svih oblasti, uključujući i pedagoško-psihološke testove, trajala je punih osam sati, a kompletan sistematski pregled nekoliko dana. Pošto je u svemu ispunio uslove, pitali su ga koliku godišnju platu traži. Rekao je 50.000 dolara, što je neki maksimum za strance njegovog ranga. Dali su mu deset hiljada dolara više, uz obavezu da snose pune troškove njegovog daljeg usavršavanja.
Od kako se otisnuo preko okeana, mladi stručnjak za satelitske programe svake godine dva puta dolazi u Srbiju, za Ilindan ““ slavu svojih predaka, i Božić. Otac Janko za sina kaže da je veliki rodoljub, i da ništa za njim ne zaostaje sin Igor kome je do završetka studija farmacije u Beogradu preostalo još pet ispita.
„Glas Podrinja, 21. oktobar 2007.
KAD SE SVEMIR OTVARA
Od kako se zaposlio u NASI 2007. godine Nemanja Đurić nije menjao radno mesto. I dalje radi u NASI, još na odgovornijem i zahtevnijem poslu. U svojoj oblasti, u istraživačko-naučnom radu i njegovoj primeni u praksi, tek bi trebalo da se ostvari kao naučnik.
Majka Milica, profesor u Srednjoj školi u Vladimircima, rekla mi je, posle povratka iz Moskve, gde je preko letnjeg raspusta boravila kod supruga Janka, Nemanjinog oca, predstavnika Privredne komore Srbije u Rusiji, da je Namanja veoma zadovoljan poslom i uslovima života i rada u Vašingtonu. On se još usavršava i od njega se tek mogu očekivati značajni rezultati u ovoj, za širu javnost, tajanstvenoj oblasti nauke.
Najnoviji broj
25. april 2024.
