Инфо

Берза

  • aero 1.692 ▲ 0,18%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.434 ▲ 2,48%
  • amsopb 545 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.105 ▲ 2,08%
  • kmbn 1.905 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,74%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(9. мај 2013.)
НАШИ У СВЕТУ - ДРУГО И ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ (7)

КАНАДСКЕ НОЋИ И ШАБАЧКА ГИТАРА

Влатко Јовановић, 38. годишњи канадски Шапчанин, са супругом Весном (33) и сином Николом (8), први је из велике, у Канади међу Шапчанима веома познате породице Јовановић, који је из Монтреала, главног града Провинције Квебек, дошао у Онтарио, у град Мисисагу. Пре више деценија, у Канаду је први дошао проф. др Миодраг Н. Стевана Јовановић, знаменити хирург и председник и члан многих угледних лекарских асоцијација и научних установа у Канади и Америци. («“Глас Подриња»“ је писао о др Миодрагу). После њега, стигао је брат му од стрица Момчило са супругом Милицом и синовима Влатком и Браниславом. Најпре су били у Квебек ““ Ситију, а још увек у Монтреалу живе Влаткови родитељи, брат, снаха Лепа, синовац Милош и синовице-близнакиње Сандра и Андријана. Заједно су у великој кући, која ““ да у свом саставу нема и стоматолошку оридинацију др Лепе Јовановић, рођене Пантелић ““ по простору и изгледу, подсећа на мању школу. О овој и другим пордицама из фамилије Јовановић, коју Шапчани у Канади у шали зову Љуелле белла фамилиа, биће речи у другим написима, а у овом рецимо да је Влатко са супругом Весном у Онтарио дошао из неколико разлога: због бољих могућности за посао, близине рођака Зорана Бурсаћа, некада у Шапцу познатог музичара «Абрашевића», и већег броја пријатеља из родног Шапца.
Када смо их у лепој и укусно опремљеној кући у Мисисаги посетили (само две улице су удаљени од Бурсаћевих), у гостима им је била Влаткова мајка Милица, медицинска сестра које се и данас, са пуно топлине, сећају на Дечјем и Школском одељењу шабачке Болнице, где је радила пуних 25 година. Одмах је госпођа Милица, да подсети на «Стари крајÂ» (носталгија је овде неизлечива болест која ретко кога од Срба, Шапчана посебно, није «закачила») спремила кифлице и питу «на шабачки начин»... У пријатној атмосфери, као да смо у њиховој некадашњој кући, у улици Вере Благојевић, у Шапцу, почиње прича.
Влатко је похађао Основну школу «“Ната ЈеличићÂ»“. У школи је и почео да свира гитару и игра фудбал. У Â«Абрашевићу» је врло брзо, после учлањења у 7-ом разреду, напредовао и постао незаобилазни члан оркестра Друштва. Много је волео одласке на пробе, баш као и тренинге у ФК Â«Мачви». У КУД „«АбрашевићÂ»“ свирао је на многим концертима у земљи и иностранству. Најрадије се сећа турнеје по Норвешкој 1979. године. Био је трећи разред Економске школе ““ туристички смер, када су му родитељи добили усељеничку визу за Канаду. У Квебек - Ситију су провели две године и ту је Влатко завршио започето школовање на Институту за туризам. Уз енглески, научио је и, обавезни, француски језик.
Прве две године пуно је патио за родним Шапцем, за другарима из „Â«Абрашевића»“ и са «пољанчета» уз фудбалску лопту, за девојчицама и Великим парком. Недостајао му је и разговор на матерњем језику, јер се у то време у Квебеку налазило само неколико српских породица. Вентил му је био ““ фудбал. Играо је за ФК Â«Торнадо». Са овим клубом је, у организацији ЈАТ, дошао на турнир у Београд, 1987. године. Три године трајао је, и све више добијао у замаху, овај турнир (Канађани су у Југославију долазили у мају, а Београђани у Монтреал у септембру), када је престао због свега оног што се догађало у нашој земљи. Доласке у Београд, Влатко је користио да, кад год би му се указала прилика, «скокне» у вољени Шабац. Тако је и упознао Весну Вучинић из улице Петра Тасића, у то време студента. Љубав је букнула, склопљен је брак и они су се у Монтреалу најпре сместили у кући Влаткових родитеља. Пошто су ту већ били брат Бане, снаха Лепа и њихова деца, купивши кућу у другом делу града и радећи разне послове, убрзо су се осамосталили. Син Никола родио се 1993. године. Две године касније, на наговор брата Зорана, из већ наведених разлога, прелазе у Онтарио, а после три године проведене у стамбеној згради, купују своју кућу 1998. године. Од доласка у Мисисагу, Влатко је радио на одржавању и дизајну у великој робној кући СЕАРС, али се од пре извесног времена преоријентисао на сопствени бизнис (БУСИНЕСС) са камионима. Влатку, по младоликом изгледу, покретљивости и манекенској грађи, нико не би «дао» више од 25 година. Исто толико, можда и више, млада му је и широка душа. Нема човека, посебно нашег, а поготово Шапчанина, коме није помогао. Било какво окупљање канадских Шапчана у Торонтској регији, али и Квебеку и другим деловима Канаде, не може да се замисли без Влатка и његове Весне, која га « у стопу» прати и изгледом и духовношћу. Још кад Влатко узме у руке своју гитару...
У време када смо, на кратко, били њихови гости, Весна Јовановић радила је у фабрици стаклених ампула за лекове ИНТЕРГЛАС. Још у шабачкој Гимназији упознала је рад на компјутерима, а тада је у Торонту успешно завршавала Школу за рачунаре.
Весна и Влатко Јовановић (не заборавимо Николу, прелепог и доброг дечака, који савршено говори српски језик ““ што, на жалост, није баш уобичајено код деце наших људи на тим просторима) су млади, честити, искрени и добри људи, имају доста пријатеља и хобија (Влатко пеца и игра фудбал, а Весна се сасвим посветила Николи и његовом развоју, осим кад «открива тајне» текстилних и других продавница) и ““ без обзира на пуно сати које морају да проведу на послу ““ имају времена да воле и живе живот, да и на северу другог континента сањају сан о свом Шапцу, који се заувек настанио у делу њиховог бића.
„Глас Подриња“, 12. април 2001.
ДУХ МЛАДОСТИ КОЈИ ТРАЈЕ
Иако је Влатко Јовановић већ у зрелим годинама и приближава се бројци од 50, изгледа млађи за најмење десет година. Окретан, витак, увек спреман на покрет и рад, још од младости и играња у шабачком „Абрашевићу“, и сада је такав. Ведрина духа и младоликост красе и супругу Весну, а ““ како ивер не пада од кладе ““ шта тек рећи за млађаног Николу који је однедавно студент.
Влатко је у послу са суграђанином из Шапца Милошем Станисављевићем, у фирми ЕАВИТА (од раније се бавио камионима и камионским превозом) и посао му одлично иде. Весна ради повремено, али је углавном везана за кућу (сада су у новој кући, ближе Хамилтону), и обавља послове у сопственој радиности.

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa