KOJEKUDE... NjEGOVIM TRAGOM (43)
SEČA KNEZOVA
Uloga Podrinja u Prvom srpskom ustanku se može videti iz mnogih pisanih stranica
savremenika. Junačka dela naroda ovoga kraja, velike bitke, brojni i neustrašivi borci, opisani su sećanjima i kazivanjima ustanika. Tako su nastala značajna istorijska dela sa dokumentarnom jasnoćom, kao i pesnička ostvarenja sa velikom umetničkom vrednošću.
savremenika. Junačka dela naroda ovoga kraja, velike bitke, brojni i neustrašivi borci, opisani su sećanjima i kazivanjima ustanika. Tako su nastala značajna istorijska dela sa dokumentarnom jasnoćom, kao i pesnička ostvarenja sa velikom umetničkom vrednošću.
Velikog odjeka u Podrinju morala je imati smrt valjevskih knezova: Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina, koje je posekao Fočić na mostu Kolubare u Valjevu, kao i smrt Hadži-Ruvima, arhimandrita manastira Bogovađe (ubio ga Aganlija u Beogradu). U seči su stradali i jadarski knez Radosav Kalabić (iz Lešnice Jadarske) i pop Filip (iz Donjeg Drbrića). Žive ih je na kolje nabio zvornički Ali-paša Vidajić u Badovincima.
O nameri Memhmed-age Fočića da posle seče u Valjevu slično učini i u Šapcu pisali su Vuk Karadžić, Lazar Arsenijević - Batalaka i Andra Gavrilović. Prva dvojica navode da je Fočić imao nameru da likvidira „dva značajna svinjska trgovca“ Tomu Trkića i Nikolu Čarkadžiju. Treći navodi stihove narodne pesme kojima je Fočić izrazio nameru da ubije Lazu Martinovića, kmeta sela Bogatić, kao i Mihaila Ružičića iz Pocerskog Metkovića. Istorijski se zna da su pomenuti šabački trgovci u to vreme bili zatvoreni, a uz njih i trgovac Ostoja Spuž. Andra Gavrilović kaže da je šabački kabadahija Musa-aga Fočić bio pohapsio „veliki broj knezova i drugih uglednih ljudi, ali saznavši šta mu je brat Mehmed aga uradio u Valjevu i bojeći se jače pobune, sve je pustio pre nego što mu je brat Mehmed prispeo u Šabac.“ Za njihovo puštanje po istorijskim izvorima postoje dva razloga: Mus-aga Fočić se iz ličnih razloga usprotivio i stao u odbranu šabačkih knezova rekavši: „Ja za ove knezove stojim dobar“ i što su glasovi o ustanku u tom periodu u Šumadiji poplašili Mehmed-agu Fočića koji se dobivši pismo od svoga oca (starac Fočo), naglo vratio u Beograd. Ovaj drugi razlog je po svoj prilici bio presudan što Šabac i njegovu nahiju nije neposredno zadesila seča knezova. Vuk Karadžić to slikovito opisuje: „Kad Turci vide, da se raja počinje buniti, oni udare odmah natrag, i dalje se stanu vraćati u Biograd. Taman kad Fočić Mehmed-aga dođe iz Valjeva u Šabac da posiječe Tomu Trkića i Nikolu Čarkadžiju i koga od knezova iz Šabačke nahije, stigne mu knjiga od oca iz Biograda, da se raja pobunila, nego da se svega okani, i da ide što brže u Biograd, ali da ne ide suvim jer ga na Dubokom čekaju valjevski ajduci, i da ima krila ne može prelećeti, nego vodom da ide. On tu knjigu primi uveče, a ujutru prije zore sjede na četokaik, i niza Savu otide u Biograd“.
Dahije su se prevarile u računu kada su mislile da će seča knezova osujetiti dizanje ustanka. Ustanak je ovim samo ubrzan. Seča je izazvala opšte vrenje u narodu i uslovi za dizanje ustanka bili su sasvim sazreli. Čekalo se samo po narodnom opisnom izlaganju Vuka „da neko ubije na vidiku samo jednog Turčina, da ljudi vide“. Ta iskra, varnica nastupajućeg požara planula je u Šumadiji u selu Sibnici, u kojoj su neorganizovane hajdučke čete i s beguncima u po bela dana (negde krajem januara 1804. godine) zapalile Sibnički han, pobile Turke u njemu i zgrabile u ruke oružje. Zatim se to isto odigralo i u selima Raniloviću i Drlupi. Tako je ustanak počeo paljenjem hanova, ubijanjem subaša, rušenjem palanki i oslobađanjem sela. Ustanak je veoma brzo obuhvatio 10 od 12 nahija Beogradskog pašaluka. Samo najjužniji krajevi ostali su van ustanka.
Izborom Karađorđa za vožda celokupne ustaničke vojske buna dobija ozbiljan smisao i opšteorganizovani karakter (15. februar 1804. godine na Sretenje u Orašcu - Marićevića jaruga). Inače, Karađorđe je posle izbora za vožda tajnim kanalima poslao poruke i pisma najistaknutijim i najuglednijim ljudima da organizuju narod za ustanak. Evo šta tome kaže Karađorđev sekretar Janićije Đurić: „Potom zapovedi mene da napišem nekoliko pisama u Valjevsku i Šabačku nahiju koje ja odma i napišem: pismo jedno knezu Jakovu Nenadoviću u Brankovinu; drugo knezu Nikoli Grboviću u Mratišiće; treće knezu Kediću; četvrto, popu Luki Lazareviću, koji je jošte bio pop a od familije kneževske; peto, Spužu Ostoji, glavnom tergovcu šabačkom; knezu i velikom tergovcu Iliji Markoviću, da kako ovi više označeni (da) ustanu, narod na oružje podignu, tako je i mlađe činovnike i buljubaše da podignu svaki svoja sela i narod na oružje, i da sve turske anove poseli popale i turske andžije da pobiju po anovima, varoši turske da popale i Turke da pobiju i za granicu pašaluka beogradskoga da progone. Više označeni knezovi, dobivši ovakva pisma i naloge od Karađorđa, od Petronija trgovca i od igumana Bogovađe manastira Žarka, odma skupe narod na oružje; ustanu svi“.
Istorijski se zna da je pop Luka Lazarević iz Svileuve bio prvi koji je stvorio ustaničku četu na području Šabačke nahije i ubrzo „postane vođ šabačkim Tamnavcima i Posavcima gde kog bi se sudarili sa Turcima.“ Prema tome, ustanak naroda Šabačke nahije izbio je takoreći u isto vreme kad su se na oružje digle Šumadija i Valjevska nahija. Ustanak je u celini zahvata Šabačku nahiju sa knežinama: Mačvom, Pocerinom, Tamnavom i Posavinom. Proširio se i na delove Bosanskog pašaluka, odnosno dve knežine Zvorničke nahije: Jadar i Rađevinu, gde su se već u prvoj godini vodile značajne bitke.
Posle događaja na visu iznad Brankovine gde su Jakov Nenadović i rota Mateja istakli ustanički barjak i stali da prikupljaju prve pobunjenike, plamen ustanka zahvatio je Valjevsku nahiju i Podrinje. Saznavši da su se Srbi pobunili i da nameravaju da udare na Šabac, šabački kabadahija u pomoć, koji prikupivši nekoliko stotina bosanskih Turaka, preko Jadra dođe u Šabac. U međuvremenu Jakov Nenadović se sa vojskom iz Valjevske nahije spustio u selo Svileuvu gde sagradi manji šanac da bi sprečio turski prodor ka Valjevu. No, kako je Ali-beg Vidajić sa svojom i šabačkom vojskom krenuo beogradskim drumom, to Jakov napusti šanac u Svileuvi i sačeka Turke kod sela Beljina.
(nastaviće se)
O nameri Memhmed-age Fočića da posle seče u Valjevu slično učini i u Šapcu pisali su Vuk Karadžić, Lazar Arsenijević - Batalaka i Andra Gavrilović. Prva dvojica navode da je Fočić imao nameru da likvidira „dva značajna svinjska trgovca“ Tomu Trkića i Nikolu Čarkadžiju. Treći navodi stihove narodne pesme kojima je Fočić izrazio nameru da ubije Lazu Martinovića, kmeta sela Bogatić, kao i Mihaila Ružičića iz Pocerskog Metkovića. Istorijski se zna da su pomenuti šabački trgovci u to vreme bili zatvoreni, a uz njih i trgovac Ostoja Spuž. Andra Gavrilović kaže da je šabački kabadahija Musa-aga Fočić bio pohapsio „veliki broj knezova i drugih uglednih ljudi, ali saznavši šta mu je brat Mehmed aga uradio u Valjevu i bojeći se jače pobune, sve je pustio pre nego što mu je brat Mehmed prispeo u Šabac.“ Za njihovo puštanje po istorijskim izvorima postoje dva razloga: Mus-aga Fočić se iz ličnih razloga usprotivio i stao u odbranu šabačkih knezova rekavši: „Ja za ove knezove stojim dobar“ i što su glasovi o ustanku u tom periodu u Šumadiji poplašili Mehmed-agu Fočića koji se dobivši pismo od svoga oca (starac Fočo), naglo vratio u Beograd. Ovaj drugi razlog je po svoj prilici bio presudan što Šabac i njegovu nahiju nije neposredno zadesila seča knezova. Vuk Karadžić to slikovito opisuje: „Kad Turci vide, da se raja počinje buniti, oni udare odmah natrag, i dalje se stanu vraćati u Biograd. Taman kad Fočić Mehmed-aga dođe iz Valjeva u Šabac da posiječe Tomu Trkića i Nikolu Čarkadžiju i koga od knezova iz Šabačke nahije, stigne mu knjiga od oca iz Biograda, da se raja pobunila, nego da se svega okani, i da ide što brže u Biograd, ali da ne ide suvim jer ga na Dubokom čekaju valjevski ajduci, i da ima krila ne može prelećeti, nego vodom da ide. On tu knjigu primi uveče, a ujutru prije zore sjede na četokaik, i niza Savu otide u Biograd“.
Dahije su se prevarile u računu kada su mislile da će seča knezova osujetiti dizanje ustanka. Ustanak je ovim samo ubrzan. Seča je izazvala opšte vrenje u narodu i uslovi za dizanje ustanka bili su sasvim sazreli. Čekalo se samo po narodnom opisnom izlaganju Vuka „da neko ubije na vidiku samo jednog Turčina, da ljudi vide“. Ta iskra, varnica nastupajućeg požara planula je u Šumadiji u selu Sibnici, u kojoj su neorganizovane hajdučke čete i s beguncima u po bela dana (negde krajem januara 1804. godine) zapalile Sibnički han, pobile Turke u njemu i zgrabile u ruke oružje. Zatim se to isto odigralo i u selima Raniloviću i Drlupi. Tako je ustanak počeo paljenjem hanova, ubijanjem subaša, rušenjem palanki i oslobađanjem sela. Ustanak je veoma brzo obuhvatio 10 od 12 nahija Beogradskog pašaluka. Samo najjužniji krajevi ostali su van ustanka.
Izborom Karađorđa za vožda celokupne ustaničke vojske buna dobija ozbiljan smisao i opšteorganizovani karakter (15. februar 1804. godine na Sretenje u Orašcu - Marićevića jaruga). Inače, Karađorđe je posle izbora za vožda tajnim kanalima poslao poruke i pisma najistaknutijim i najuglednijim ljudima da organizuju narod za ustanak. Evo šta tome kaže Karađorđev sekretar Janićije Đurić: „Potom zapovedi mene da napišem nekoliko pisama u Valjevsku i Šabačku nahiju koje ja odma i napišem: pismo jedno knezu Jakovu Nenadoviću u Brankovinu; drugo knezu Nikoli Grboviću u Mratišiće; treće knezu Kediću; četvrto, popu Luki Lazareviću, koji je jošte bio pop a od familije kneževske; peto, Spužu Ostoji, glavnom tergovcu šabačkom; knezu i velikom tergovcu Iliji Markoviću, da kako ovi više označeni (da) ustanu, narod na oružje podignu, tako je i mlađe činovnike i buljubaše da podignu svaki svoja sela i narod na oružje, i da sve turske anove poseli popale i turske andžije da pobiju po anovima, varoši turske da popale i Turke da pobiju i za granicu pašaluka beogradskoga da progone. Više označeni knezovi, dobivši ovakva pisma i naloge od Karađorđa, od Petronija trgovca i od igumana Bogovađe manastira Žarka, odma skupe narod na oružje; ustanu svi“.
Istorijski se zna da je pop Luka Lazarević iz Svileuve bio prvi koji je stvorio ustaničku četu na području Šabačke nahije i ubrzo „postane vođ šabačkim Tamnavcima i Posavcima gde kog bi se sudarili sa Turcima.“ Prema tome, ustanak naroda Šabačke nahije izbio je takoreći u isto vreme kad su se na oružje digle Šumadija i Valjevska nahija. Ustanak je u celini zahvata Šabačku nahiju sa knežinama: Mačvom, Pocerinom, Tamnavom i Posavinom. Proširio se i na delove Bosanskog pašaluka, odnosno dve knežine Zvorničke nahije: Jadar i Rađevinu, gde su se već u prvoj godini vodile značajne bitke.
Posle događaja na visu iznad Brankovine gde su Jakov Nenadović i rota Mateja istakli ustanički barjak i stali da prikupljaju prve pobunjenike, plamen ustanka zahvatio je Valjevsku nahiju i Podrinje. Saznavši da su se Srbi pobunili i da nameravaju da udare na Šabac, šabački kabadahija u pomoć, koji prikupivši nekoliko stotina bosanskih Turaka, preko Jadra dođe u Šabac. U međuvremenu Jakov Nenadović se sa vojskom iz Valjevske nahije spustio u selo Svileuvu gde sagradi manji šanac da bi sprečio turski prodor ka Valjevu. No, kako je Ali-beg Vidajić sa svojom i šabačkom vojskom krenuo beogradskim drumom, to Jakov napusti šanac u Svileuvi i sačeka Turke kod sela Beljina.
(nastaviće se)
Najnoviji broj
25. april 2024.
