Инфо

Берза

  • aero 1.692 ▲ 0,18%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.434 ▲ 2,48%
  • amsopb 545 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.105 ▲ 2,08%
  • kmbn 1.905 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,74%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(1. август 2013.)
СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ

ИСПОВЕСТ СА ГОЛОГ ОТОКА

И данас ми је слика пред очима, како је мој отац цепа Стаљинове слике из руских књига и баца их у шпорет. Било је то око 1948. године док је у кући владао страх од удбаша, који су током ноћи некуда одводили чланове партије и обичне грађане. Касније сам схватио шта је Информбиро и где су ти Шапчани вођени. Знао сам неке од њих који су били на Голом отоку, увек су били чудни, ћутљиви и недруштвени. Никоме нису говорили, шта су тамо доживљавали. Требало је да прођу деценије, па да истина о тим послератним збивањима не буде тајна. У фото архиви имао сам једну стару фотографију Соколског оркестра на којој се као виолиниста налазио и Драгутин Добривојевић - Гута мој некадашњи наставник музичког. Хтео сам да пишем о њему као музичару и ступио сам у контакт са његовом ћерком Јасном, која ме је одвела код своје мајке Зорице. Стара госпођа била је витална са својих 93. године. Али тема разговора уместо да буде виолиниста Гута променила се, када ми је рекла, да су Гута и она били осуђеници на Голом отоку. Од 1948. године, био је то мој први сусрет са особом, која је била вољна да говори о тој срамотној, трагичној и тужној теми. Тешко је и незахвално описати трагичне године њихове породице али покушаћу да вам пренесем део добијених кључних чињеница наших разговора. У току Другог светског рата Гута је 1942. године био заробљен и депортован у Норвешки логор. Као некадашњи врстан спортиста изузетне физичке спремности, успео је да преживи сурове логорске услове „живота“ на минус педесет степени. У Норвешким логорима стекао је велики број пријатеља Норвежана а говорио је норвешки и немачки. Био је храбар и човечан, излазио је из строја и стајао пред пушчаним цевима Немаца, тражећи да пуцају у њега, у замену Норвежанина који је имао троје деце. Након ослобођења по повратку у Југославију, Гута је на једном састанку замерио ондашњој власти, претерано одузимање хране од сељака. То је било довољно да га упуте у Обреновачки затвор из којег је успео да побегне преко Дрине у Угљевик код женине родбине. Удбаши га хватају и шаљу на Голи Оток. Супруга Зорица која је те 1948. године радила као службеница у „Житоратару“ чији је тадашњи директор био Захарије Трнавчевић, добила је отказ јер јој је муж био осуђеник. Слећи потез УДБ био је да Зорицу избаце из стана са два малолетна детета. После неколико дана добила је и наређење да за седам дана напусти Шабац „као опасна личност“. Зорица је оставила старију кћи Тању у Шапцу код Гутиних родитеља, јер је девојчица рођена 1940. године већ ишла у школу, а са двогодишњом Јасном отишла је из Шапца у Угљевик код својих родитеља. Удбаши су је упорно пратили и у Угљевику код њеног оца Јована Шијана, дошао је један њихов члан који га је познавао, са налогом за Зорицино хапшење. Настала је мучна сцена Зорица је морала да напусти двогодишњу Јасну која се грчевито држала за мајчину сукњу. Дете је вриштало док је удбаш изводио Зорицу на споредна врата куће, трчећи са њом пругом, како би што пре стигли до Бијељине. Зорица је дуго чула вриштање свог детета, трчала и плакала (и ја док сам ово писао). У Бијељини ју је прихватио други удбаш, њен школски друг из гимназије Дика Симић, који се чудио, шта ће она ту, јер је знао да је поштена и лојална особа ондашњег државног система. Није је послао у затвор, већ је држао у једној канцеларији и после три дана стражар је Зорицу спровео у Тузлански затвор. У њему је провела четири месеца у подруму на голом бетону, спавајући са ципелама под главом. Храна је била очајна и почели су да јој обољевају зглобови и зуби. Један затвореник дотурио јој је белог лука, што јој је дало мало снаге и спасло пропадање зуба. Из Тузланског спроводе је у Сарајевски затвор у којем остаје неколико месеци, а онда је возом спроводе до Ријеке. Из фургона је са осталим осуђенцима ушла у утробу брода „Пунат“ који је кажњенике превозио на острво Голи оток. У утроби брода је био смрад од вршења нужде, није било воде за пиће, две жене су умрле а на острву придошли кажњеници, прошли су кроз шпалир осуђеника са острва, који су их тукли. Са стотинак жена Зорица је на оближњем острву Свети Гргур неколико месеци вадила младе бориће који су превожени на копно. Жене су јеле плодове биљке „магиња“ и дивљи црни лук а када су пребачене на Голи оток, чекало их је ношење камења са острва на брод. Међу кажњеницима били су стари комунисти лојални Стаљину, комунисти који су се случајно изјаснили за Русе, обични грађани које је неко пријавио а било је и плаћених доушника и цинкароша. Свако је сваком био непријатељ. Људски живот није вредео педесет пара. Постојала је и „Петрова рупа“ из које се нико жив није враћао! Било је и самоубистава а онима који су били „под бојкотом“ њима су главе гуране у кофе са фекалијама док је батињање било нормална појава. Зорица се сећа злогласног удбаша Јове Капичића који је данас њених старосних година и који је недавно био у једној ТВ емисији. Још прима високу Титову пензију и нема осећај своје кривице за злодела са Голог отока. После њега је на острво дошао неки Булатовић за којег је Зорица рекла, да је био мање зао. Пред одлазак са острва кажњеницима је побољшана исхрана, враћена цивилна одећа и дате објаве, које су требали да предају УДБи у својим местима. Зорица се у Шабац вратила августа 1951. години у 4 часа ујутро. У улици М. Поцерца бр. 23 на приземној кући прозор је био отворен, померила је завесу и гледала своју кћи Тању како спава. Ту је наш разговор прекинут због мајчиних суза... Објаву Зорица није предала УДБ и није могла да се запосли наредних десет година. Обећавали су јој посао у Београду, ако се разведе од Гуте. Није пристала. Зорицу која је знала Латински, после десет година у Шабачку болницу запослио је др Игњат Лукић њен илегални партијски сарадник. Започела је нови живот. Ово је само део исповести деведесет трогодишње старице Зорице Добривојевић, борца за живот своје породице и правду, неправедно осуђене од стране једног тоталитарног система из времена безумља. Ране зарастају али ожиљци остају.
Драгутин Драган Петровић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa