JARANI MLADALAČKOG DUHA

Kako si, bato? Prve su reči koje se već desetak godina unazad čuju na treće Trojice u Klenju. Čuju i osećaju kada je u pitanju generacija 1939. godine. Nekada zajedno u školskim klupama, danas, posle više decenija, ponovo na okupu kako bi se podsetili nekadašnjih vremena ali progovorili i o sadašnjim u kojima polako ali sigurno koračaju ka osmoj deceniji života.
- Obišao sam Evropu, Afriku i Aziju ali ipak Klenje mi je ostalo u sećanju kao kraj gde sam se odgajio. U Šapcu živim od 1973. godine gde imam sve, ali ovde imam svoje jarane ““ kaže Živojin Žika Petrović, po struci mehaničar, vozač, tehničar, idejni pokretač generacijskog okupljanja zajedno sa Žarkom Grujićem.
Pored neizostavnog sočnog prasecenta i pića, uz razgovor ali i pesmu praćenu zvucima sa harmonike, sete se onih koji više nisu sa njima.
- Od pedeset šestoro ostalo nas je osamnaest, devetnaest. Jedno po jedno odlazi. Bili smo raspoređeni u dva odeljenja od prvog do trećeg razreda. Predavao nam je jedan učitelj. Nije bilo učionica pa smo išli u crkvu, u kapelu. Sedelo se na malim stolicama i napolju. Išlo se i pre i posle podne u školu. Pisalo se na tablicama koje su se lako brisale. Napišeš domaći, turiš u prtene torbe, a kad dođeš u školu ono se razmazalo pa moraš ponovo da pišeš - priseća se Žarko.
Nije bilo lako. U potrazi za nekim boljim životnim uslovima, kako bi naš narod rekao „trbuhom za kruhom“, mnogi su se raštrkali svuda po svetu.
- Odrasli smo svi ovde. Od vojske smo se rasturili na sve strane po Zapadu. Sada smo došli u penziju u naše rodno mesto da provedemo ovo još malo života. Najlepše je rodno mesto. Ovo što mi radimo nema nigde. Samo kod nas ““ ističe Miladin Vukašinović.
Među povratnicima je i Dragoslav Ercegovčić, u rodnom selu poznatiji kao Laca.
- U Leskovcu sam živeo trideset devet godina ali sam se vratio u selo gde imam svoje domaćinstvo. Sin, snaja i unuka ostali su u Leskovcu. Primili su me kao da sam živeo sve vreme zajedno sa njima. To je generacija koja je bila složna od detinjstva. Neki od nas zajedno su služili vojsku u Nišu. I dan-danas se cenimo i poštujemo. Pomažemo jedni drugima koliko možemo. Kod koga da odeš na vrata bićeš dočekan kako dolikuje jednom čoveku.
Za Žarka Ostojića nema lepšeg trenutka od ponovnog susreta sa drugarima.
- Svi smo na okupu. Daj Bože da ostanemo i dalje pa da dogodine dođete da nas posetite. Ređe pričamo o školskim danima jer je to davno bilo. Više pričamo o ovome što se danas dešava. Lepo nam je.
I dok uz zvuke harmonike i pesmu klenjanskih jarana bivamo ispraćeni sa imanja Sretena Ostojića, koji je starijim drugarima ustupio vikendicu, ostaje nam samo da im poželimo radostan ponovni susret na treće Trojice 2017. godine.