НАЈВАЖНИЈЕ ЈЕ ИМАТИ МЕРУ

На углу занатског центра код зелене пијаце у Омладинској улици, у омањем локалу препуном материјала и одеће, шездесетдвогодишњи Хранислав Васиљковић годинама дочекује и испраћа своје муштерије. Вештим рукама, уз помоћ игле и конца, Ране кројач како га сви из Коцељеве и околине знају, од старог прави ново, од поцепаног закрпљено, од застарелог модерно.
Пореклом из сиромашне ромске породице у којој је било много деце схватио је да му је занат на који га је након основне школе одвео старији брат злата вредан, те да му се у потпуности мора посветити и живети од свог рада.
–Отац Љуба и мајка Деса имали су седморо деце, пет синова и две ћерке. Ја сам био најмлађи син. Отхранили су нас на мотици. У кући нам је била земља, на креветима сламарица, пуно деце и родитељи су нас једва издржавали, али никада нико није био гладан, прљав и поцепан. Ја сам осми разред завршио у опанцима и чизмама. Зато сам ваљда и знао да поштујем све што сам постигао. Сви смо постали породични и поштени људи - прича мајстор Ране.
Најпре је почео да изучава абаџијски занат у тадашњој задрузи. Током три године, до одласка у војску, проникао је у готово све његове тајне, захваљујући врсним мајсторима који су га подучавали и свом интересовању. Док је абаџилук учио, шнајдерски занат је крао.
–У Коцељеви је тада занатство било јако цењено. Било је и опанчара, и шнајдера, и абаџија... Мајстори у ондашњој абаџијској задрузи коцељевачкој, који су били добри и поштени људи, научили су ме да израђујем народне ношње. Упоредо са тим учили су ме да будем један домаћин, на првом месту поштен. У задрузи сам очима крао и кројачки занат. По повратку из војске нисам дангубио ни један дан. Одмах сам имао посао и један сам од најмлађих који је у тој задрузи изучио занат. Запослени у њој су касније формирали фабрику конфекције 25. мај која је нажалост нестала када и многе друге - сећа се овај коцељевачки занатлија који је схватио на време да долазе лоша времена те је почео шнајдерски посао да ради и код куће.
Своја дотадашња знања је проширивао и трудио се да увек научи нешто ново. Његове моделе тих година рекламирала је супруга код својих колегиница и пријатељица.
–Тих година облачио сам много жена и девојака, шио за њих све што су могле да замисле и пожеле. Ја сам прво шио својој жени и она је рекламирала моја одела. Тако сам успео а никоме није било јасно где сам ја то научио - прича кроз осмех Ране.
У својој кући, коју је стекао захваљујући занату, шио је све до 2002, када је на наговор још једног занатлије, пекара Ике, одлучио да посао премести у кројачку радњу. Прве муштерије су му тада били станари из околних зграда и посао се брзо развијао. Доносили су одећу за преправку, поправку, шивење, а он ништа није одбијао већ је радио и трудио се да опстане.
–Ја сам прави шнајдер. Учио сам овај занат, израђивао и народну ношњу и изучио прави кројачки занат. Шијем и мушка и женска одела. Све што на овом свету постоји и што човек помисли знам да сашијем. Све сам до сада радио и пробао. Последњих година много има поправки и преправки. Времена су тешка и људи доносе да крпе. Чак се дешава да су вредније и квалитетније старе ствари у односу на нове. Али стварно имам много посла и не одбијам никада ништа. Чак и нешто тапацирам. Увек нађем начина и времена да посао завршим. Важно је испоштовати сваку муштерију која је увек у праву. А пре свега мора се ценити и поштовати занат. Зато сам и ја цењен од стране својих муштерија, било да су то деца или старији људи, сиромашни или богати - сматра шнајдер и насмејан додаје да се дешава и да му понеко остане дужан али да он све то баци иза леђа јер, како каже, никада ништа није урађено џаба.
Сигуран је да Бог све види те да је на једној страни можда изгубио али је на другој добио. Научио је да ради са људима и то му не пада тешко. Верује да би му муштерије недостајале када би престао да се бави овим послом. Тврди да ће, ако га здравље буде служило, наставити да шије и по одласку у пензију.
–Имам сина и ћерку, унучиће, и породица је увек на првом месту. Али ово време које проводим за машином у радњи и са мојим муштеријама, то је мој живот, мој свет. Захваљујући овом послу упознао сам много људи различитих занимања, година, карактера, социјалног статуса и сви су они на неки начин део мог живота. Посебан је осећај када вам се муштерија врати, па са њом попијете и кафу - прича Ране и истиче да од заната, ако се поштено и искрено ради, може пристојно да се живи.
Жао му је што у данашње време нема младих који би наставили његов посао јер би било довољно да некоме пренесе само половину онога што зна како би занат наставио да живи.
–Занати годинама нису били у моди. Да сам данас млад човек и да се бавим овим послом, ко зна где бих био, јер мој занат, где год да сте, може да се ради. Свеједно да ли сте у Бечу, Хамбургу, Њујорку или у Коцељеви. Опет бих изабрао овај занат и ништа друго у животу не бих радио. Да неко дете хоће да научи, да остане у аманет, да каже да га је занату научио мајстор Ране, њему бих оставио и радњу и машину и материјале - напомиње овај кројач.
Сматра да је у животу најбитније имати меру у свему, јер у супротном човек брзо пропадне. Паре су, тврди, опасне, али свако ко свој посао ради поштено може и да стекне. Новац дође брже док за поштен образ и часно име треба време. То се стиче годинама јер је вредније. Зато се никада не жали на зарађено. Колико има са тим и располаже.
–Кад човек има здравља, има и може све. Мени је добро и сада и ја никада нисам осетио кризу посла. А пара, колико имам, распоредим. Од заната сам увек живео нормално. Није важно колико си зарадио већ да ли поштујеш то што си зарадио. Кад узмеш сто динара данас, буди задовољан што ти је неко отворио врата на радњи - каже овај Коцељевац који је загазио у седму деценију живота.
Радиће докле год буде могао, а од машине га једино може одвојити породица. Након свакодневног посла у радњи, који му представља право задовољство, најсрећније тренутке проводи са четворогодишњим унуком Матијасом. Каже да је задовољан и успешан човек!