Нема страха само напред

Има неке необјашњиве, али чудесне истине у Његошевом стиху “Прегаоцу Бог даје махове”. Ово би лако могао бити мото свестраног Ненада Јездића, јер ко сме, тај и успева, а овај драмски уметник је успешан на многим пољима. Он је награђиван и популаран глумац, уважен пољопривредни произвођач и привредник.
Вредно и предано Ненад Јездић приступа сваком послу, а оно што га испуњава и доноси мир је осећање љубави.
- Љубав је једина ствар која испуњава. То звучи помало истрошено, када неко каже љубав, али љубав је претешка и деликатна категорија, која тражи одрицање. Љубав није реч, ни оно што човек у својој младости и острашћености осећа. Љубав нису ни нагони који су лепи и слатки, који су сокови живота. Љубав је стрпљење и разумевање, тражи одрицање. Чини ми се да када човек испуњава тај закон љубави, онда му и Бог даје махове.
На питање шта га мотивише да константно ради, познати глумац одговара – игра. Глумачки позив види као игру и разумевање природе лика који тумачи.
- Оно што ме сада инспирише и о чему размишљам када добијем улогу и када почнем са процесом проба, то је пре свега способност да се разуме лик. На Академији смо изучавали поступак анализе лика. Карактер се прави из једне позиције и једног ракуса одобравања природе, душе, сензибилитета, одобравања или неодобравања, критике или похвале, особе коју играм. Имам осећај да треба разумети оно што треба да говориш, ма ко то и какав лик био. Разумети и играти се на ту тему. Наравно, не игра из забаве, не забављати се, него баш игра игра игра. Разгибавати свој ум, тело и сензибилитет. Искористити спону утробе, срца, главе, језика и на тој релацији свирати музику. То је онда и разумевање и игра. Више волим израз игра, него глума. Чини ми се да данас сви нешто глуме, глуматају и да је реч стављена у неки пежоративни контекст, јер људи често кажу “немој да ми глумиш“. Због тога бирам игру.
Будућност је непредвидива. Због тога треба да живимо сваки тренутак, истиче Јездић.
- Народ сања, Бог одређује. Будућност или, ако гледамо одређено, на пример за десет година је данас тешка категорија. Нажалост, сведоци смо у последње две године колико је дивних људи, великих уметника и глумаца, напустило овај свет. Нико није могао ни да претпостави да ће тако рано отићи, да ће нас напустити. Тако да када ми неко каже да гледам у наредних десет година, замислим се, али то не значи да се ја предајем. Не значи да сам се препустио неизвесности живота која се зове смрт. Не, напротив, народ снује, Бог одређује, а ја сам ту да живим тренутак и да стражарим. Сваки тренутак, стражарити. Наредних десет година, ако би дао Бог да буде овако, како је и данас, не бих могао да се пожалим, нити се жалим. Мени је и тешко и лепо, ја сам и срећан и усхићен и оптерећен, али нисам несрећан. Чини ми се и мислим да то што нисам несрећан је највише захваљујући томе што се трудим у овом послу, као и у сваком другом. Трудим се у исконској обавези и посланству нашем, а то је да будем породичан човек и добар муж. То је једно елементарно усхићење. Ако тако буду поступали ови моји, који су сада у својим двадесетим годинама, односно тинејџери, ако им се за десет година буде дешавало ово све. Ако им живот буде испуњен и ангажован, као што је мој, ја ћу бити задовољан.
Ненад се пре петнаестак година одлучио за повратак на село и осим по глумачком занату постао је познат као прозивођач врхунске ракије. На пољопривредном имању у селу Забрдица у околини Ваљева, на више хектара узгаја воће, које претвара у врхунску домаћу ракију.
- Тренутно смо у великом и амбициозном подухвату. На 12 хектара земље, садимо 12.000 шљива, ширимо производњу. Што се тиче ракије коју правим у питању су озбиљни капацитети и озбиљна улагања. Велика жеља и труд да оно оптимално и могуће са овог простора из ове енергије, из овог предања и наслеђа, направим нешто. Направили смо дестилерију која је на средини пута између Ваљева и Шапца. То је заправо моја исконска веза са Шапцем, да будем прецизнији, на 14 километара од Ваљева и увек гледам на ту шабачку страну. Улазна врата од куће гледају на Шабац. Када људе доведем у тај простор који ће сутра, ако Бог да здравља, бити један салон за читање, глумачки салон и дегустациона сала. Надам се и још много тога, да гостима покажем панораму, која се види са имања и кажем “Тамо је Шабац”.
Након одигране представе Ненад Јездић жури на своје имање где су увелико у току сезонски радови. Питали смо га како постиже да усклади све обавезе.
- Не знам одакле све то. Жеља и потреба да се не страшиш. Ако човек зна да мора нешто да уради и нека посла да обави, ако зна да су неке обавезе сасвим извесне и неприкосновене, а он их не испуњава, онда је он страшљив. Нема страха за оне елементарне ствари које се зову пословне, животне, духовне и моралне обавезе. Нема страха, само напред. Изрека каже “Прегаоцу и Бог даје махове”. Најискренији одговор када бих себи поставио питање “Одакле снага и енергија?” То су Божија посла, искрено говорим. Нисам неко ко то каналише. Ја то на неки свој начин, врло бурно, сирово и интезивно трошим, али не мањка ми енергије за сада.
Шабачка публика је недавно имала прилику да Ненада види у представи “Тако је, ако вам се тако чини”, Југословенског народног позоришта. Драма, настала пре више од једног века и данас актуелна, јер поседује много сличности са временом у ком живимо.
- Прича је о нама самима. О универзалној људској слабости и потреби да се бавимо туђим животима, а својим понајмање. У туђем види трн, а у свом балван не осећа и не види. Интрига, љубопитљивост, завист. Способност да се зађе у свој атар, неспособност да се анализира сопствени живот и огромна жеља да се то чини са туђим и другим животима.