МИРИС ПОКОШЕНЕ ТРАВЕ

И кроз времена за нама, и у ове дане када се по народној обара трава за сено, мирис покошене траве је био и задовољство и инспирација. Остале су и бројне песме, предања, али мирис опојан и прави заштитни знак села и стада оваца траје и дан-данас.
Некада пак, у ове дане скупљали су се косиоци и уз вондир и косу коју је умео спремити бабо Живојин, како се причало да сама коси. За свежина, често ноћу косило се и певало. Беху то дани када се радило за месечина, па је остала изрека да остављена коса није стизала да се на грани ни смири, а већ је почињала наредна косидба. Потом се пластило и постављало провело сено на припремљене рамове од дрвета који су имали име од села до села, тек битно је да су се сена оптимално сушила и у унутрашњем делу, а тек потом денула у препознатљива сена која је опет ђед Милош уобличити знао да му је јаје било тако слично, а кише се сливале као низ олук. Беше некада.
Сад опет бројна механизација убрзава послове, али квалитет, тврде старији није онај стари и село не мирише тако на траву као у сневана росна лет. Огромне површине се преточе у бале које опет иду у затворен сењак или под шупе, па услед смањења сточног фонда заврше на пијаци где онај ко мора папрено плати. Рад много лакши, али резултати ни близу оних старих када су стада оваца била обележје сваког домаћинства док негде у Поцерини рекоше да у целом селу нема пристојног стада када би се сва грла окупила у исти тор.
Предања, ако сте помислили да ће проћи без њих, сведоче углавном о љубавима. Тек Пеладија и Стојан су се сретали крадом кад она пође на Симиџинац ледну воду, а кршни делија да покоси ливаду око бунара. Трајало то пар лета, када баба Јелица примети да се стомак познаје те светова крадом мезимицу да се утеже повојима и шаље Стојана са оцем у прошњу. И би тако али авај. Богати и сиротиња вазда нису могли у исти рам слике стварности. Њени беху богати, Стојан најкршнији у селу, али земље тек нешто више од окућнице. Она се није хтела одрећи детета тек једног сутона неста из села и ту јој се затре траг. Стојан се пропио и остао нежења. Тек после много лета сазнаше да је примио у кућу далеки рођак који је однеговао дете и крио је докле није време учинило своје. Мали Стојан био богат и нестварно сличан оцу док је Пеладија после Ђурђева дана отишла у стари воћњак и ту заспала вечним сном са сликама своја два Стојана у недрима. Тако је и испратише...
Било је и оних срећног краја. У Посавотамнави у делу око Саве двоје младих се виђало чувајући стада. Као и сада у том крају лети се пребацивала у Срем и само неко чамцем носио храну. Ашиковање се истим путем превезло преко Саве у скроман кућерак и бескрај шума где су млади за које се пронео глас да су се утопили окућило и изродило бројну чељад никада се више не вративши у село у којем су рођени и живи ожаљени. Љубав беше јача од било чега што се тада није праштало, па је и наклон неба био уз ашик пар.
Сада освићу јутра без чобана и мириса покошене траве. Тек понеко веће домаћинство има десетак или више крава, веле у селу све побеже у град. Истини за вољу многи се и враћају да новим стадима зарасле њиве оживе и тако донесу и некдашњи мирис покошене траве. Само се тек понегде види саденуто сено, углавном невешто, али тек са пар грла оваца и понеку краву. Појава фарми музних крава враћа и наду у село, али и оно што му је давало опојни мирис и лепоту и сутона и уранака. Тамо где је некад на дрвету остављана окачена коса сада брује трактори и косе које попут машинице за шишање оголе брда и ливаде. Нема ни оне препознатљиве летње кише која је остављала топле барице, али и расипала мирис траве.
Опојни мирис покошене траве завек у топлим сећањима поштоваоца села и некад и сад.