Баба Крстина

У ери здраве хране и враћања у живот наниних рецепата присетише се недавно предања о баба Крстини. У комшилику оближњих поцерских села омиљена Кица је била уметник јела и препознатљиве Патишпање. Да добро сте прочитали, она је тако звала. А имала је на то право, кажу, јер ниједна после ње није имала такав ни мирис ни укус. Збори предање а ми би ипак корак у садашње време.
Ритам живота и увек сат два краћи дан стварају брза јела и нездрав живот. Тврде зналци тако експресно настају и јела и посластице па се оставе и за пар наредних дана. Његова величанства дарови напретка којима се не види крај. Истина све више се спремају и стара јела у некој пожутелој књизи рецепата који мирисно заживи али тек да упоредимо.
Повратак умећу баба Крстине је био од неговане баште са свим поврћем и препознатљивих пет пилића које је неговала до тежине од пет до шест килограма. Клала по потреби а вишак остављала у леденој кофи бунара ископаног пре пар векова. Потом се све спремало народски натенане. А најбитније, младима зборила баба, кувати на искрају рингле старог смедеревца. Куповала је по фат два квалитетне букве од невелике пензије и уживала у старој ћерпичари која ни у двадесетом веку није имала струју. Ручак се престављао одмах после доручка у сада тешко схватљивих шест или најдаље седам сати и стизао уз тихи ромор или крчкање тик пред ручак, мало иза подне. Беше то време и ужине и ћиндије, тек да се времешнији подсете. Салата стизала из баште пред само јело а сокови од вишања и зове по само њој знаном рецепту. Недељом следила је патишпања од десетак или двадесет јаја од прелепих десетак кокошака колико је имала у ограђеном делу дворишта. О укусу тешко да неко може посведочити али по предању било је укратко прсте да полижеш.
Сад злонамерни ће рећи жал за прошлим временом али ајде да упоредимо. Ако изузмемо роштиљ и печење укуси су проблематични, примерени времену и тек по која дама посвећена кући оставља траг својим умећем. Недавно је потписник ових редова слушао хвалу о сарми од рена и којекаквим јелима опојних мириса. Има за пуну истину и квалитета али тешко да се садашњи хлеб да носити у тешкој битци са сомуном баба Крстине који је трајао од суботе до суботе.
А била је чудо баба Кица. Одлазила је у комшилук да гледа серије. Истина волела је домаће али као и све жене времешне на искрају двадесетог века стране серије у комшилуку са исписницом просто гутала. Није знала да чита па јој је кона препричавала а кад ток серије дође до заплета сваки секунд беше драгоцен. И док је баба Кици измицало стрпљење пративши главног јунака и прелепу црнку, да би јој појаснила ко им срећу квари, комшиница сликовито појасни, онај до креденца. И није ту крај слатких прича о баки пуној живота. Када би се серија завршила погодили сте срећним исходом знала је да припреми недељни ручак са све патишпањом. Уз кафу и слатко од трешања до у детаље се враћала серија на почетак. Живела је баба Крстина сваку серију до краја живота од почетка до краја и ништа је није могло омести да одгледа свају епизоду. Свима драга и у причама незаобилазна баба Крстина.
Свако време носи своје бреме и препознатљивости па да се неко не увреди итекако знамо да постоје баке и у дане данашње које бриљантно спремају и јела и све редом. И млађе даме умеју штошта у кухињи урадити већ колико су се мајке постарале да буде тако. Причу о баба Крстини нудимо и као показатељ не тако романтичних година. Наиме остало је у предању и да је баба Кица кувала са тек пуних пет година док се велика задруга породице делила и нове куће зидала и све стизала само је школа остала недостижна. То је није омело да богато збори. Колико пријемчиво овом времену не би да судимо али лепо је поделити богато па ма како наизглед било маргинално некима. Да будемо јаснији свима би сигурно пријала патишпања са шлагом илити торта по рецепту баба Крстине. Чисто да засладимо.