ПРИЧА О ЗОРАНУ СТАНКОВИЋУ, ИНЖЕЊЕРУ ЕЛЕКТРОТЕХНИКЕ
ВЕТРОВИ ПРОМЕНЕ ПРИЗВАЛИ СУ ВЕТРУШКЕ
Зоран Станковић, инжењер електротехнике, у шали за себе каже да је Шапчанин у пролазу. Мајка му је родом из Темерина, а отац из Смедерева. Упознали су се током студија у Београду, где су живели док нису одлучили да оду у Зворник, одатле у Тузлу, да би се, на повратку у Београд, силом прилика, зауставили у Шапцу. Због чињенице да је завршио престижну Шабачку гимназију, верујемо да је Шапчанин и да га је та чињеница, по одласку у пензију, вратила коренима.
Сваки човек има своју причу и свака је на свој начин занимљива, али за ову бисмо рекли да је динамична и брза, са заплетима и заокретима, она која свој смирај доживљава када би и требало, у зрелим годинама.
По завршетку Шабачке гимназије (природно-математички смер), Зоран се упутио у Београд, на студије електротехнике (смер техничка физика). Његов први посао био је на Природно-математичком факултету, у Институту за микроелектронску технологију, потом у Државној безбедности, где је провео око двадесетак година, па у БИА-и. Одатле је отишао у МУП, у Службу за борбу против организованог криминала. Он је тај који је, са тимом којим је руководио, открио и указао на прве трагове онога, што су медији касније назвали афера „Индекс“ на Правном факулету у Крагујевцу, која, “нажалост, и после толико година, још чека судски епилог”. У педесет трећој години отишао је у пензију, али се није зауставио. Запослио се у приватној фирми, у којој је био један од коаутора Бус плус система, у Београду. Пре три године, преселио се у Табановић, где ужива у благодетима природе, органске хране, кућних љубимаца и соколова.
- Имам своју радионицу, помало припомажем у баштованству, једем органску храну, не због некакве идеологије, него из простог разлога што ми више прија парадајз који сам одгајим него онај из продавнице. Супруга и ја имамо своје ветрушке, градске соколове и уживамо у њима. Занимљиво је да су у нашој кући свој дом прво нашле сове. Међутим, када смо започели рестаурацију, оне су побегле, а ми смо, у намери да их вратимо, на тавану направили кућицу. Уместо њих, дошле су нам ветрушке, које увесељавају наше животе. Инсталирали смо камеру у њихову кућицу и гледамо их сваки дан онлајн, уместо телевизије, коју немамо.
Но, није увек увек било меко. У тридессет деветој години, на летовању у Бечићима, Зоран је доживео озбиљан срчани удар. Пренели су га хеликоптером у Сремску Каменицу, где је требало да га оперише чувени др Нинослав Радовановић, но он је, на запрепашћење породице и целе фамилије, одбио опрерацију.
- По струци сам инжењер, што значи да би требало каузално да размишљам. Операцију сам одбио зато што сам, на основу резултата свих медицинских анализа, схватио да бих више послужио ја медицини, него она мени. Моји нису разумели зашто сам и како сам уопште могао да се супротставим ауторитету као што је др Радовановић, али данас признају да сам био у праву. Операцију сам одбио, али сам још увек жив. (смех ).
Инфаркт. Врхунац заплета. Место на ком започиње промена. Како каже древна кинеска филозофија, учитељ се појави када је ученик спреман. Зоран је, на предлог пријатеља одлучио да крене на таи чи. А шта је то? Они „шашави покрети које Кинези изводе по градским парковима“?
- На први тренинг таи чија отишао сам пре више од двадесет година и, са мањим прекидима, остао у томе до данас. У ту причу сам ушао зато што сам желео да нешто да променим у животу. Мој учитељ Марио Тополшек учио нас је елементарним стварима, ништа није сугерисао, него нас је упућивао да вежбамо и сами откривамо шта се догађа са нама и у нама. Наш мозак је као несташно мајмунче, а приступ мог учитеља је да то мајмунче умиримо и да га уведемо у тело, једину кућу наше душе. Интересантно је када схватите да нисте у стању да направите потпуно једноставан покрет, да не знате ни да дишете, а мислите о себи да сте одрастао човек који влада својим телом. То се дешава због физичких и емотивних блокада, које смо, углавном, сами себи створили...
Таи чи му је тада био потребан, или је он био спреман „да смири буку у души“. Када се преселио у Табановић, одлучио је да, пре свега да би редовно вежбао са супругом, оснује Школу таи чија, која је огранак Клуба Таи чи Србија. Он би нас у старту дематовао и рекао да се ради искључиво о рекреацији, таи чију на аматерској основи, која се „љубављу одржава“.
- Када сам се преселио, искрсла је прилика да, заједно са неколико пријатеља, добијемо на коришћење салу у МЗ Доњи шор, где и данас држим тренинге два пута недељно, суботом и недељом, по два сата. Важно ми је да напоменем да се око таи чија увек окупљају добри људи. Вежбачима не појашњавам како се именује и шта представља одређени покрет, баш због “мајмунчета” у нашој глави, које се труди да преузме власт над нама.Онако како сам учен, тако и друге подучавам. После тренинга често одемо на пиво, што значи да нисмо баш ортодоксни чистунци духа и тела.
Таи чи чуан представља форму физичког покрета, базирану на филозофији јин и јанга, пасивном и активном начелу кинеске филозофије из старе кинеске књиге Ји ђинг - Књиге промена. Ова, скоро 3000 година стара књига, описује универзалну енергију неба и земље и, између осталог, њихов утицај на понашање, ментално и физичко здравље људи. Таи чи је такође и “мека” борилачка вештина. Ки, или чи, животна је енергија, која је, по овој кинеској традицији, у основи свега живог и неживог. Добијамо је чином зачећа и рођења, у нама је и око нас. Умеће управљања кијем древна је техника Чи Гонг-а, што би значило – енергетска вештина, систем мање или више сложених вежби, којих има око седам хиљада. Таи чи значи “савршена вештина”.
- Неки учитељи оптерећују полазника компликованом формом. Мој приступ је да се вежбају појединачни, или мање групе покрета, који су елементи таи чија. Таи чи представља медитацију уз покрет, покушај да усагласимо покрет, дисање и ум , а неки га зову још и кореографијом ума и тела, што он заправо јесте. Када се утишамо, енергија почиње да делује. Нема мисли, са њима не комуницирамо, све се своди на свесност онога што се догађа у нама, и бола, и напетости, грча, свега што осећамо и што јесмо, без потребе за вербализацијом и дефиницијом.
Постоје динамички и статички Чи гонг, а Зоран практикује оба. Звучи једноставно - сваки покрет, или група покрета везани су за одређени меридијан и доносе добитак који вежбач релативно брзо осети. И сваки одговара хексаграму из поменуте древне кинеске Књиге промена, али то је филозофски аспект, који у овом случају није примаран. Спектакуларне манифестације управљања чијем су екстра-сензорски и психо-кинетички феномени, за које Зоран тврди да су, ипак, секундарни ефекти, својствени врхунским мајсторима и да њима не би требало засењивати вежбаче .
- Има врхунских мајстора и исцелитеља, али ја се држим онога што ми прија и настојим да помогнем вежбачима да што пре дођу до позитивних ефеката. Циљ је да се сви добро осећамо. Вежбе се изводе у стојећем положају, не убрзавају рад срца и не захтевају, за разлику од неких других вештина, добру форму, силу и физички напор. Стојимо у положају детета, онаквог какво је било пре него што је доживело први стрес. За разлику од западних вештина које активирају мишиће, овде покрете радимо из тетива, а мишиће носимо као капут. Интересантно је да вежбачи, у почетку, не воле много статичке вежбе зато што нису навикли да се опусте. Када се појави бол на одређеним местима то значи да се енергија, која је до тада била блокирана, покренула.
У савременој и сулудо убрзаној цивилизацији, главна замерка таи чију је, чак и онима који не знају о чему се ради, спорост. Додуше, увек је тако. Највише замерки имају они који не знају о чему се заправо ради и који наступају из удобне позиције критизерства – Не знам шта је, али знам да није добро.
- Таи чи се све више користи и као припрема за трениге у врхунским спортовима. Кинези своје болеснике бар два пута дневно изводе на вежбање. Ми смо хришћанска, православна земља, имамо другачију културу и традицију, али то није у супротности са оним што ми радимо. Комплетан таи чи подразумева и посебан начин живота, који ја, нажалост нисам усвојио. Ако до крајњих граница прихватите неку филозофију, то би представљало одређену жртву за коју, морам признати, нисам био спреман. Зато је ово што ми радимо рекреација, али и добра основа за оне који желе да иду даље.
БЛИЖЊИ СУ НАША
ОГЛЕДАЛА
„Није у питању откровење, али истина је да ме је таи чи у неку руку променио, омогућио ми је да се одважим да спознам себе... Окренуо сам се природи и самом себи, свом унутрашњем бићу. Уколико се заиста мењате, прво што видите је промена у односу других људи према вама. Наши ближњи су наша огледала.“
Сваки човек има своју причу и свака је на свој начин занимљива, али за ову бисмо рекли да је динамична и брза, са заплетима и заокретима, она која свој смирај доживљава када би и требало, у зрелим годинама.
По завршетку Шабачке гимназије (природно-математички смер), Зоран се упутио у Београд, на студије електротехнике (смер техничка физика). Његов први посао био је на Природно-математичком факултету, у Институту за микроелектронску технологију, потом у Државној безбедности, где је провео око двадесетак година, па у БИА-и. Одатле је отишао у МУП, у Службу за борбу против организованог криминала. Он је тај који је, са тимом којим је руководио, открио и указао на прве трагове онога, што су медији касније назвали афера „Индекс“ на Правном факулету у Крагујевцу, која, “нажалост, и после толико година, још чека судски епилог”. У педесет трећој години отишао је у пензију, али се није зауставио. Запослио се у приватној фирми, у којој је био један од коаутора Бус плус система, у Београду. Пре три године, преселио се у Табановић, где ужива у благодетима природе, органске хране, кућних љубимаца и соколова.
- Имам своју радионицу, помало припомажем у баштованству, једем органску храну, не због некакве идеологије, него из простог разлога што ми више прија парадајз који сам одгајим него онај из продавнице. Супруга и ја имамо своје ветрушке, градске соколове и уживамо у њима. Занимљиво је да су у нашој кући свој дом прво нашле сове. Међутим, када смо започели рестаурацију, оне су побегле, а ми смо, у намери да их вратимо, на тавану направили кућицу. Уместо њих, дошле су нам ветрушке, које увесељавају наше животе. Инсталирали смо камеру у њихову кућицу и гледамо их сваки дан онлајн, уместо телевизије, коју немамо.
Но, није увек увек било меко. У тридессет деветој години, на летовању у Бечићима, Зоран је доживео озбиљан срчани удар. Пренели су га хеликоптером у Сремску Каменицу, где је требало да га оперише чувени др Нинослав Радовановић, но он је, на запрепашћење породице и целе фамилије, одбио опрерацију.
- По струци сам инжењер, што значи да би требало каузално да размишљам. Операцију сам одбио зато што сам, на основу резултата свих медицинских анализа, схватио да бих више послужио ја медицини, него она мени. Моји нису разумели зашто сам и како сам уопште могао да се супротставим ауторитету као што је др Радовановић, али данас признају да сам био у праву. Операцију сам одбио, али сам још увек жив. (смех ).
Инфаркт. Врхунац заплета. Место на ком започиње промена. Како каже древна кинеска филозофија, учитељ се појави када је ученик спреман. Зоран је, на предлог пријатеља одлучио да крене на таи чи. А шта је то? Они „шашави покрети које Кинези изводе по градским парковима“?
- На први тренинг таи чија отишао сам пре више од двадесет година и, са мањим прекидима, остао у томе до данас. У ту причу сам ушао зато што сам желео да нешто да променим у животу. Мој учитељ Марио Тополшек учио нас је елементарним стварима, ништа није сугерисао, него нас је упућивао да вежбамо и сами откривамо шта се догађа са нама и у нама. Наш мозак је као несташно мајмунче, а приступ мог учитеља је да то мајмунче умиримо и да га уведемо у тело, једину кућу наше душе. Интересантно је када схватите да нисте у стању да направите потпуно једноставан покрет, да не знате ни да дишете, а мислите о себи да сте одрастао човек који влада својим телом. То се дешава због физичких и емотивних блокада, које смо, углавном, сами себи створили...
Таи чи му је тада био потребан, или је он био спреман „да смири буку у души“. Када се преселио у Табановић, одлучио је да, пре свега да би редовно вежбао са супругом, оснује Школу таи чија, која је огранак Клуба Таи чи Србија. Он би нас у старту дематовао и рекао да се ради искључиво о рекреацији, таи чију на аматерској основи, која се „љубављу одржава“.
- Када сам се преселио, искрсла је прилика да, заједно са неколико пријатеља, добијемо на коришћење салу у МЗ Доњи шор, где и данас држим тренинге два пута недељно, суботом и недељом, по два сата. Важно ми је да напоменем да се око таи чија увек окупљају добри људи. Вежбачима не појашњавам како се именује и шта представља одређени покрет, баш због “мајмунчета” у нашој глави, које се труди да преузме власт над нама.Онако како сам учен, тако и друге подучавам. После тренинга често одемо на пиво, што значи да нисмо баш ортодоксни чистунци духа и тела.
Таи чи чуан представља форму физичког покрета, базирану на филозофији јин и јанга, пасивном и активном начелу кинеске филозофије из старе кинеске књиге Ји ђинг - Књиге промена. Ова, скоро 3000 година стара књига, описује универзалну енергију неба и земље и, између осталог, њихов утицај на понашање, ментално и физичко здравље људи. Таи чи је такође и “мека” борилачка вештина. Ки, или чи, животна је енергија, која је, по овој кинеској традицији, у основи свега живог и неживог. Добијамо је чином зачећа и рођења, у нама је и око нас. Умеће управљања кијем древна је техника Чи Гонг-а, што би значило – енергетска вештина, систем мање или више сложених вежби, којих има око седам хиљада. Таи чи значи “савршена вештина”.
- Неки учитељи оптерећују полазника компликованом формом. Мој приступ је да се вежбају појединачни, или мање групе покрета, који су елементи таи чија. Таи чи представља медитацију уз покрет, покушај да усагласимо покрет, дисање и ум , а неки га зову још и кореографијом ума и тела, што он заправо јесте. Када се утишамо, енергија почиње да делује. Нема мисли, са њима не комуницирамо, све се своди на свесност онога што се догађа у нама, и бола, и напетости, грча, свега што осећамо и што јесмо, без потребе за вербализацијом и дефиницијом.
Постоје динамички и статички Чи гонг, а Зоран практикује оба. Звучи једноставно - сваки покрет, или група покрета везани су за одређени меридијан и доносе добитак који вежбач релативно брзо осети. И сваки одговара хексаграму из поменуте древне кинеске Књиге промена, али то је филозофски аспект, који у овом случају није примаран. Спектакуларне манифестације управљања чијем су екстра-сензорски и психо-кинетички феномени, за које Зоран тврди да су, ипак, секундарни ефекти, својствени врхунским мајсторима и да њима не би требало засењивати вежбаче .
- Има врхунских мајстора и исцелитеља, али ја се држим онога што ми прија и настојим да помогнем вежбачима да што пре дођу до позитивних ефеката. Циљ је да се сви добро осећамо. Вежбе се изводе у стојећем положају, не убрзавају рад срца и не захтевају, за разлику од неких других вештина, добру форму, силу и физички напор. Стојимо у положају детета, онаквог какво је било пре него што је доживело први стрес. За разлику од западних вештина које активирају мишиће, овде покрете радимо из тетива, а мишиће носимо као капут. Интересантно је да вежбачи, у почетку, не воле много статичке вежбе зато што нису навикли да се опусте. Када се појави бол на одређеним местима то значи да се енергија, која је до тада била блокирана, покренула.
У савременој и сулудо убрзаној цивилизацији, главна замерка таи чију је, чак и онима који не знају о чему се ради, спорост. Додуше, увек је тако. Највише замерки имају они који не знају о чему се заправо ради и који наступају из удобне позиције критизерства – Не знам шта је, али знам да није добро.
- Таи чи се све више користи и као припрема за трениге у врхунским спортовима. Кинези своје болеснике бар два пута дневно изводе на вежбање. Ми смо хришћанска, православна земља, имамо другачију културу и традицију, али то није у супротности са оним што ми радимо. Комплетан таи чи подразумева и посебан начин живота, који ја, нажалост нисам усвојио. Ако до крајњих граница прихватите неку филозофију, то би представљало одређену жртву за коју, морам признати, нисам био спреман. Зато је ово што ми радимо рекреација, али и добра основа за оне који желе да иду даље.
ОГЛЕДАЛА
„Није у питању откровење, али истина је да ме је таи чи у неку руку променио, омогућио ми је да се одважим да спознам себе... Окренуо сам се природи и самом себи, свом унутрашњем бићу. Уколико се заиста мењате, прво што видите је промена у односу других људи према вама. Наши ближњи су наша огледала.“
М.Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
