ФИЛИПОВ ПЛАВИ СВЕТ

Роњење и мотори наизглед немају много тога заједничког. Ипак, љубав према оба успешно је спојио Филип Ковачевић из Владимираца.
Овај двадесетшестогодишњак тренутно је на мастер студијама на Саобраћајном факултету у Београду. Од детињства се бавио спортом: кошарком, аикидом, најдуже ватероплом, али је због повреде рамена морао да прекине тренинге.
Повреда га, међутим, није одвојила од водених спортова. Пре годину и по “открио” је роњење. Врло брзо постао је и асистент инструктор.
-Пронашао сам се у томе. Напредовао сам и у убрзо добио звање асистент иснтруктор и сада обучавам почетнике на базену “11. април” у Београду. Имао сам срећу да пронађем клуб у коме су ме инструктори препознали и пружили ми могућност да напредујем и усавршавам се. Желео бих да се овим бавим целог живота. Много сам заволео роњење, а посебно је леп осећај пренети знање на друге, каже Филип.
Обуке за почетнике прво се раде до 20 метара, после чега се иде на отворено море и обучавају се за роњење по навигацији која се води на дубини где је мала видљивост и орјентација се врши искључиво помоћу компаса.
-Најдубље сам ронио на 55 метара у Грчкој. На тој дубини нема ништа нарочито да се види. Најбогатији водени свет је на дубини од 25 до 35 метара. После тога углавном је сивило и много је већи притисак, па не сме да се задржава дуго због декомпресације у крви при израњању. Због тога морају да се праве паузе на пар метара док се израња, тзв. “сејфти стопови”, прича Филип и објашњава да је декомпресација када се у крви створе мехурићи који могу да запуше артерије и зауставе рад срца.
Филип ускоро треба да иде на роњење у Хургаду, а у октобру у Индонезију, на острво Бали. Ове две дестинације веома су атрактивне за рониоце због лепоте подводног света.
-Роњење је скуп спорт. Опрема је скупа, а ризик велики. Ипак, од овога може да се живи. На пример, подводни вариоци су изузетно добро плаћени, али то је ризичан и веома компликован посао, каже Филип.
Први је и, за сада, једини ронилац у Владимирцима. Жеља му је да се то промени, па и да ово место једног дана има ронилачки клуб. Због тога планира да овог лета на базену у Владимирцима, са својим клубом “Амфора”, организује час роњења за децу.
-Желео бих да се деца упознају са опремом за роњење, да виде какав је то осећај бити испод воде. Биће то лепо искуство за њих, а можда се неко дете и пронађе у томе па одлучи да се посвети роњењу.
Поред роњења Филип налази времена и за своју прву љубав, моторе. По неким мишљењима, власник је најлепшег мотора у овом крају.
-Уз моторе сам одрастао и тако их и заволео. Возим од детињства, тачније, од осмог разреда. Раније сам имао спортске моторе, а последње три године возим Сузуки интрудер од 1.800 кубика рађен за америчко тржиште, наводи Филип.
На мотору је готово свакодневно. Прошао је целу бившу Југославију, ишао у Мађарску, Аустрију, обишао Италију на два точка. Никада није имао ни најмањи инцидент. Тајна је у пажљивој вожњи.
-Увек носим опрему и отворим четворе очи. Пазим и за себе и за друге возаче, поручује Филип и каже да је ипак мало бољи осећај када се зарони, него када се вози мотор, јер је већи адреналин.
Више од мотора и роњења воли будућу супругу Милицу која му и поред велике бриге пружа подршку за авантуристичке хобије.