Таленат остаје записан у души

Када смо се среле у рукама је носила урамљену уметничку слику. Вероватно је ухватила мој помало збуњен поглед. Одговор сам добила и пре постављеног питања. „Професор ускоро има изложбу, па му помажем. Видећеш када стигнемо у атеље. За неколико година припремаћу слике за своју велику самосталну изложбу“, рекла је уз осмех и наставиле смо пут ка атељеу. Након 1.000 степеника, или се само мени учинило да их је било толико, необавезног разговора стигле смо у омањи стан претворен у сликарски атеље. Касније сам сазнала да је више од 120 академских сликара „прошло“ кроз овај уметнички рај. Од октобра протекле године атеље је друга кућа за Јелену Чолић, младу сликарку. По уласку у просторију поглед ми је застао на раду у централном делу просторије, скици Анатома. Тада Јелена започиње причу о свом сну.
- Спремам се за Факултет ликовних уметности у Београду следеће године, то је мој рад. Желим да стекнем знање које ми је потребно да бих била академски сликар и развијем своју креативност. Више нећу бити скромна и потискивати своју душу и таленат. Мој највећи сан је да се остварим као велики сликар. Да освојим свет својим радовима, потреба да оставим нешто велико иза себе. Нешто по чему ће ме људи памтити и помоћу чега ћу дати неки допринос свету и будућим генерацијама, каже Јелена усхићено о својим жељама и исконској потреби да искаже оно најтананије у себи.
- Осећај док сликам и стварам је невероватан. Моје руке траже рад са оловкама, четкицама, очи гледају и анализирају свет око себе, душа (срце) и мозак траже да све што осећам ставим на папир и искажем кроз уметност. Тада осетим неку врсту ослобођења, као да сам у другом свету, тада се искључим и ништа не примећујем сем онога што је на папиру. То је просто потреба, као кисеоник који дишем. Због своје несигурности и ставова околине сам запоставила сликарство. Мислила сам да сам изгубила да дар. Нисам слушала себе и свој осећај. Сви су говорили да се од уметности не живи и убедила себе у то. Пријемни за Уметничку школу сам положила, али нисам је уписала. Затим је уследио пријемни на Правном факултету, Виша Пољопривредна. Све је било савршено, али нисам то била ја. Нешто ми није дало мира. Схватила сам да не желим дане да проводим у некој канцеларији, али више нисам била уметник, нисам стварала. Ако не сликам да ли то значи да сам изгубила дар? Размишљала сам, да ли таленат може да нестане?
На тренутак је завладала тишина и вероватно смо делиле исту мисао, која је добила облик питања. Да ли таленат може да нестане? Било је сувишно да питам, јер повод за разговор је био управо таланат. Загонетно, помало сетно се сомехнула и наставила.
-Мој први рад је био икона Богородице. Не сећам се ни где сам пронашла икону, имала сам само четири године и већ тада сам знала да желим да постанем велики сликар. Догодиле су се друге ствари које сам помињала и то сам заборавила, потиснула. Када сам помислила да сам изубила дар за сликање, први тест је био да натерам себе да цртам, сликам. Шта да цртам? Како? На столу је била књига са ликом оца Тадеја. То је био први портрет који сам урадила након дужег времена. Као да ме је нешто водило и усмерило. Невероватан осећај, као да сам поново пронашла себе. Слично је било и када сам добила прву награду за неафирмисане младе уметнике „Милош Симић“. Ево и сада поново могу да се присетим тог осећаја топлине и инспирације. Уметност је нешто посебно, говори Јелена и мешкољи се на столици, као да је у просторији присутно мистично, за мене невидљиво.
Трудим се да не прекидам и постављам питања док говори о нечему што вероватно сваки уметник разуме, осећа.
- То је једна велика љубав, не знам како бих другачије описала. Осећај да оно што замислим, да неку своју машту, фантазију пренесем на папир. Оживим. Није само ликовна уметност таква. Сматрам да су све врсте уметности повезане, да се стапају у једно и дају велика дела. Инспирише ме и музика. Различити правци, али класична и инструментална највише. Буди ми различите емоције, доживљаје, сећања. Док сликам уз музику пратим тонове и настаје експлозија осећаја, боја, линија. Позориште и књижњвна дела ми дају карактер, јачину. Враћају из прошлих времена у будућа и обрнуто. Буде ми машту, дају нова сазнања и на тај начин развијам своју креативност. Уметност је нешто најлепше и веома битна и присутна свуда око нас. Она нас чини бољим људима и потпуним.. Много даје, али и захтева велики рад, одрицање и труд. Од ње се може много научити, а за узврат тражи само да је разумете и поштујете, занесено појашњава своје импресије млада сликарка.

Уметник је око, мозак и рука
Професор и сликар Драгише Марсенића, Јеленин ментор имао је
само речи хвале за своју ученицу.
- Изузетно је даровита и има сјајно око, што је за уметника веома важно. Око које уме да види, јер уметник је око, мозак и рука. Она је сјајан уметник, може да буде најбоља и поседује све што је неопходно да има један будући уметник. Можда јој недостаје мало смелости и сигурности према раду да би била одлична. Треба да се поиграва са линијама. Не треба да размишља о грешкама, увек постоји гумица. Увек говорим ученицима да не господари линија уметником, већ он ствара линију. То Јелена треба да научи, да стекне сигурност и смелост, а на добром је путу да то постигне.