Talenat ostaje zapisan u duši

Kada smo se srele u rukama je nosila uramljenu umetničku sliku. Verovatno je uhvatila moj pomalo zbunjen pogled. Odgovor sam dobila i pre postavljenog pitanja. „Profesor uskoro ima izložbu, pa mu pomažem. Videćeš kada stignemo u atelje. Za nekoliko godina pripremaću slike za svoju veliku samostalnu izložbu“, rekla je uz osmeh i nastavile smo put ka ateljeu. Nakon 1.000 stepenika, ili se samo meni učinilo da ih je bilo toliko, neobaveznog razgovora stigle smo u omanji stan pretvoren u slikarski atelje. Kasnije sam saznala da je više od 120 akademskih slikara „prošlo“ kroz ovaj umetnički raj. Od oktobra protekle godine atelje je druga kuća za Jelenu Čolić, mladu slikarku. Po ulasku u prostoriju pogled mi je zastao na radu u centralnom delu prostorije, skici Anatoma. Tada Jelena započinje priču o svom snu.
- Spremam se za Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu sledeće godine, to je moj rad. Želim da steknem znanje koje mi je potrebno da bih bila akademski slikar i razvijem svoju kreativnost. Više neću biti skromna i potiskivati svoju dušu i talenat. Moj najveći san je da se ostvarim kao veliki slikar. Da osvojim svet svojim radovima, potreba da ostavim nešto veliko iza sebe. Nešto po čemu će me ljudi pamtiti i pomoću čega ću dati neki doprinos svetu i budućim generacijama, kaže Jelena ushićeno o svojim željama i iskonskoj potrebi da iskaže ono najtananije u sebi.
- Osećaj dok slikam i stvaram je neverovatan. Moje ruke traže rad sa olovkama, četkicama, oči gledaju i analiziraju svet oko sebe, duša (srce) i mozak traže da sve što osećam stavim na papir i iskažem kroz umetnost. Tada osetim neku vrstu oslobođenja, kao da sam u drugom svetu, tada se isključim i ništa ne primećujem sem onoga što je na papiru. To je prosto potreba, kao kiseonik koji dišem. Zbog svoje nesigurnosti i stavova okoline sam zapostavila slikarstvo. Mislila sam da sam izgubila da dar. Nisam slušala sebe i svoj osećaj. Svi su govorili da se od umetnosti ne živi i ubedila sebe u to. Prijemni za Umetničku školu sam položila, ali nisam je upisala. Zatim je usledio prijemni na Pravnom fakultetu, Viša Poljoprivredna. Sve je bilo savršeno, ali nisam to bila ja. Nešto mi nije dalo mira. Shvatila sam da ne želim dane da provodim u nekoj kancelariji, ali više nisam bila umetnik, nisam stvarala. Ako ne slikam da li to znači da sam izgubila dar? Razmišljala sam, da li talenat može da nestane?
Na trenutak je zavladala tišina i verovatno smo delile istu misao, koja je dobila oblik pitanja. Da li talenat može da nestane? Bilo je suvišno da pitam, jer povod za razgovor je bio upravo talanat. Zagonetno, pomalo setno se somehnula i nastavila.
-Moj prvi rad je bio ikona Bogorodice. Ne sećam se ni gde sam pronašla ikonu, imala sam samo četiri godine i već tada sam znala da želim da postanem veliki slikar. Dogodile su se druge stvari koje sam pominjala i to sam zaboravila, potisnula. Kada sam pomislila da sam izubila dar za slikanje, prvi test je bio da nateram sebe da crtam, slikam. Šta da crtam? Kako? Na stolu je bila knjiga sa likom oca Tadeja. To je bio prvi portret koji sam uradila nakon dužeg vremena. Kao da me je nešto vodilo i usmerilo. Neverovatan osećaj, kao da sam ponovo pronašla sebe. Slično je bilo i kada sam dobila prvu nagradu za neafirmisane mlade umetnike „Miloš Simić“. Evo i sada ponovo mogu da se prisetim tog osećaja topline i inspiracije. Umetnost je nešto posebno, govori Jelena i meškolji se na stolici, kao da je u prostoriji prisutno mistično, za mene nevidljivo.
Trudim se da ne prekidam i postavljam pitanja dok govori o nečemu što verovatno svaki umetnik razume, oseća.
- To je jedna velika ljubav, ne znam kako bih drugačije opisala. Osećaj da ono što zamislim, da neku svoju maštu, fantaziju prenesem na papir. Oživim. Nije samo likovna umetnost takva. Smatram da su sve vrste umetnosti povezane, da se stapaju u jedno i daju velika dela. Inspiriše me i muzika. Različiti pravci, ali klasična i instrumentalna najviše. Budi mi različite emocije, doživljaje, sećanja. Dok slikam uz muziku pratim tonove i nastaje eksplozija osećaja, boja, linija. Pozorište i knjižnjvna dela mi daju karakter, jačinu. Vraćaju iz prošlih vremena u buduća i obrnuto. Bude mi maštu, daju nova saznanja i na taj način razvijam svoju kreativnost. Umetnost je nešto najlepše i veoma bitna i prisutna svuda oko nas. Ona nas čini boljim ljudima i potpunim.. Mnogo daje, ali i zahteva veliki rad, odricanje i trud. Od nje se može mnogo naučiti, a za uzvrat traži samo da je razumete i poštujete, zaneseno pojašnjava svoje impresije mlada slikarka.

Umetnik je oko, mozak i ruka
Profesor i slikar Dragiše Marsenića, Jelenin mentor imao je
samo reči hvale za svoju učenicu.
- Izuzetno je darovita i ima sjajno oko, što je za umetnika veoma važno. Oko koje ume da vidi, jer umetnik je oko, mozak i ruka. Ona je sjajan umetnik, može da bude najbolja i poseduje sve što je neophodno da ima jedan budući umetnik. Možda joj nedostaje malo smelosti i sigurnosti prema radu da bi bila odlična. Treba da se poigrava sa linijama. Ne treba da razmišlja o greškama, uvek postoji gumica. Uvek govorim učenicima da ne gospodari linija umetnikom, već on stvara liniju. To Jelena treba da nauči, da stekne sigurnost i smelost, a na dobrom je putu da to postigne.