СВЕ БИЛО ЈЕ МУЗИКА

Прича почиње средином прошлог века, када је војни музичар Иван Погорелић дошао на службу у Шабац. Кратко, али довољно да на Агенцији, где су се млади окупљали, сретне и заволи лепу Дару Димитријевић о којој су многи маштали.
- Како не бих памтио Дару Димитријевић? Била је брутално лепа, сећа се професор Павле Павловић, Шапчанима познатији као Паја Лабуд. У мом речнику то значи да је била природно лепа, скоро нестварна.
Погорелић је убрзо по женидби добио премештај у Београд, а Дара је остала у родном граду са малим Ивом, у родитељској кући у Камењаку. Када је Иван добио стан, преселили су се у престоницу, а потом у Загреб. Брачни пар је добио и другог сина, Ловру, који је такође пијаниста.
- Ива је рођен у Београду, али је првих пет година живео у Шапцу. Вукао сам га свуда са собом, каже Микица Димитријевић, Дарин сестрић који нас је упознао са овом причом из великог поштовања и љубави према тетки која га је одгајила. Његова мајка је умрла на порођају, а њега су као бебу довели код деда Цветка и баба Миле.
- Нису хтели да ме оставе код очуха. Одгајила ме је тетка Дара, која је имала десетак година кад је моја мајка Нада умрла и постала ми друга мајка.
- Била је девојчица када је преузела бригу од Вама?
Микица плаче. Јесте, бринула се о мени док није отишла за Београд, говори кроз сузе и постаје јасно да јака веза између тетке и сестрића није завршена ни тада, ни када је Дара напустила овај свет прошле године, у осамдесет другој години. Не само да је памтим, него је носим у срцу. Све је мање живих Шапчана који је се сећају.
Ивана Погорелића памти као доброг човека који је „читао и Борбу и Вјесник“, Хрвата са Пага који није био национално настројен.
- Стално је маштао и говорио да ће Ива бити велики човек.
- Можда је предосетио?
- Јесте, предосетио је.
- Јел га он форсирао?
- Максимално. Због тога Ива није смео да се игра са децом, морао је да пази на прсте. .
- Јесте дар неопходан, али без суровог рада нема резултата?
- Дабоме. У њиховој кући се слушала само класична музика, а говорило се само о музици. То је била њихова једина тема. Имали су један клавир у Београду, други на Пагу да Ива не би изгубио три месеца док је на распусту.
- Сигурно су била велика одрицања?
- Како да не, велика одрицања за све њих. Кад су сви имали телевизор у боји, они нису ни размишљали о томе. Све је било у служби Ивиног талента. Мало ми је криво што Ива нигде не помиње да му је мајка била Српкиња, из Шапца. Ту информацију сам нашао једино у немачким новинама „Штерн“. Драго ми је што је „Глас Подриња“ изразио жељу да пише о томе. Дара је била поносна на Иву, волела је његове концерте.
Из поштовања према тетки, Микица је помагао Ивино школовање.
- Не би могао отићи у Монтреал, где му је почела каријера. Тада сам већ био у Немачкој и радио као електричар па сам могао финансијски да помогнем. Био сам само једном на његовом концерту у Берлину, видео да то није мој свет и нисам више ишао.
Димитријевићи памте Дару као изразито ведру. Долазила је код њих сваке године уочи зимских задушница и остајала десетак дана. Волела је „да се среди, нашминка, да шета кроз родни град и буде у лепом друштву“. Таква је, кажу, остала и кад је остарила. Волела је живот и људе, а „најблискија је била са Микицом“, поверила нам је Зорица Димитријевић, његова супруга, „само је њему могла све да каже“.