ПОНОСНИ СИН ПОДРИЊА

Још је мирисао барут Великог рата, а воњ смрти оличен кроз рушевине и пустош гушио је Шапчане који су имали срећу да дочекају крај стравичног сукоба. Пребројавале су се жртве, лица људи нацртана сивим тоновима нису знала шта је радост, где је смисао. Нова велика држава тек је постојала 15 дана, град са границе, постао је град у унутрашњости, а у једној кући у данашњој улици Јанка Веселиновића огласио се нови живот. Славила је трговачка породица Лазаревић рођење сина Драгутина. У међуратном периоду атлетика је била истинска краљица, други спортови у повоју, она на врхунцу, а 15. децембра у Шапцу је рођен њен најбољи представник.
Растао је на Дудари мали Драгутин, заволео прво фудбал. Ипак, спортски преокрет догодио се у Шабачкој гимназији. Професор гимнастике Јуриј Градов приметио је велики потенцијал за гимнастику и атлетику код Драгутина. Вежбајући у Соколском друштву ДУШАН СИЛНИ Цакан брзо постиже велике резултате. Крајем септембра 1934. на атлетском вишебоју осваја одлично 17 место у конкуренцији 94 такмичара, иако је био један од најмлађих. Преломио је, атлетика ће бити његова страст и живот. Успеха није могло бити без те страсти. „Соколи“ су атлетику тренирали где су стигли, у спринтерицама направљеним од старих ципела, бацали кладиво које је ништа друго до пробушена кугла, а најважнији реквизит скока с мотком је комад јасеновог дрвета. Књиге за тренинг нису имали, а „учили“ су у биоскопу Касина, гледајући много пута филм са Олимпијских игара у Берлину. Џеси Овенс је звезда водиља шабачких атлетичара.
Колико је брзо постигао велике резултате, још брже се за њега прочуло широм Краљевине Југославије. Баш београдска ЈУГОСЛАВИЈА доводи 1938. године у своје редове Драгутина Лазаревића Цакана, матуранта Шабачке гимназије и бруцоша Правног факултета. Сувише је волео спорт, сувише је живео атлетику и није могао да следи пут студента права. Две године касније документа преноси у Школу за физичко васпитање у Београду (касније ДИФ). Већ онда је име које значи на Балкану. Скочио је 15. маја 1938. године у Панчеву, на такмичењу атлетичара из Београда и Панчева, 7 метара у даљ, поставши први скакач из Србије који је досегао магичну границу. Нешто више од годину дана био је рекордер Југославије!
Снивао је веће снове, хтео да „покори“ Балкан. Није успео то у Београду, ни Атини, али је „златне чежње“ досегао у Истанбулу, на Балканским играма 1940. Скок од 7,05 издигао га је изнад свих.
Истицао се Цакан и у другим дисциплинама, скоку увис, троскоку, спринту. Остаје забележен наступ за студентску репрезентацију Југославије на Студентским играма у Бечу 1940. када је скочио 183 цм увис, а 100 метара претрчао за 11 секунди. Желео је да наступи као десетобојац, 1941, но још присутни мирис страве Великог рата, прекрила је смрт новог сукоба. Црне слутње постале су грозна реалност. Борбу за рекорде заменио је борбом за живот, сарађивао је са борцима Народно ослободилачког покрета. Друговање са Вером Благојевић и још неким устаницима шабачког краја повезало га је са партизанским покретом. Био је у Прњавору када су, у зору, 20. августа 1941. године снаге окупатора извршиле рацију у селу. Цакан је био у кући свог пријатеља Мила Живковића. Немци су упали у овај дом. Лазаревић је говорио немачки, знао је да га смрт чека, а злочинци су одредили место у групи оних које ће стрељати. Сугерисали су му други да покаже легитимацију рекордера, да се спасе, но он то није желео. Први плотун га није померио, посрнуо је после другог, а трећи га је покосио. Сахрањен је следећег дана у Прњавору, да би тек у јануару 1942. године посмртни остаци великог атлетичара стигли у родни Шабац.