Прота бритке сабље

У историјским списима је забележено да је прота Никола Смиљанић рођен 1760. године у Бадовинцима. Његов отац Глигорије и мајка Смиљана имали су седморо деце. Мајка је убрзо постала удовица и морала да се врати у девојачку кућу у Мачванском Белотићу. Зато Никола узима и носи мајчино презиме до краја живота.

Сведочанства
историјских списа
Зна се још да је много мрзео Турке, јер су му султанови војници убили стрица кога је неизмерно волео. Тако је цео свој живот посветио борби против завојевача. Са својом четом пресретао би Турке, који су пљачкали рају и на путу кроз густу шуму, све им отимао и враћао народу. У народу су настале приче да су Турци при помену његовог имена бежали главом без обзира, тражећи најкраћи пут према Дрини. Смиљанић је био један од ретких јунака који је преживео Бој на Равњу 1813. године и кобну 1814. Већ следеће кнез Милош га је позвао да стане на Дрину и брани Мачву од најезде Турака. Много је помогао да победа српских устаника у Боју на Дубљу( јула 1815. године), којом је ово место златним словима уписано у историју Србије, буде убедљива. У Боју на Мишару погубио је силног и прелепог Беширева Хасу, сина неког угледног и богатог турског аге. Остала је царевина да жали за једним неоствареним браком, а Филип Вишњић је описао овај догађај стиховима клетве Куле Кадинове. Прота, бритке сабље, јуришао је на челу своје чете у ватру више љутих бојева, пркосећи балијама и храбрећи своје момке.
У време Божићног поста 1815. године затекао се у манастиру Каона. Постоје индиције, како би се данас рекло да га је отровао Марко Штитарац, који га истина није волео. По повратку из Каоне му је позлило. И тада је остао доследан својим убеђењима. Наиме, није хтео да пије пачју крв која се у то доба сматрала најбољим леком. Није желео да мрси у време поста и то га је коштало живота.
Сахрањен је на Авлишком гробљу (На том месту, атар између села Мачвански Метковић и Белотић), где је некада било заједничко гробље, које је касније пресељено. Данас овде буја кукуруз и многе друге биљке, а земља скрива кости давних предака. Дуго је камење одолевало зубу времена и људској некари, а онда је нестало сваког трага о гробљу.

Обележја данас
Много година касније, док мало звоно у дворишту цркве у центру Мачванског Белотића, означава долазак владике Лаврентија, један овећи бетонски споменик, крај улазних врата привлачи пажњу присутних. Преосвећени владика му се клања, а касније у беседи окупљеним мештанима каже између осталог да се спомен обележје једном од највећих јунака и најхрабријих свештеника Српске православне цркве у њеној вишевековној историји, коначно скрасило, где му је и место, крај храма посвећеног српском краљу Стефану Дечанском (Свети Мрата-слава знаменитог проте Смиљанића).
Исти лик (Прота Смиљанић) налазимо на слици (Уље на платну формата 270 са 200) “Ратни савет Вожда уочи Мишарске битке, 1972. година) која се налази и власништво је Народног музеја у Шапцу. На истој је гледано с лева на десно: Стојан Чупић-Змај од Ноћаја, војвода Милош Обреновић, поп Лука Лазаревић...
И без обзира што се после дугог стајања на зиду у ходнику музеја, преселила у депо, слика је велика драгоценост и историјска потврда, уметниковог доживљаја саветовања, уочи Мишарске битке.
Неки грађани, попут адвоката, магистра права Слободана-Лала Смиљанића, писца више вредних књига, на свом радном столу држи урамљену фотографију са поменуте Милићеве слике. Каже да му је то велика част и посебно задовољство.