Пола века од музичког фестивала „Вудсток“
Дух побуне који још живи
„Када смо стигли у Вудсток, имали смо силу од пола милиона, свуда је било песме и славља и уснили смо бомбардере који крстаре небом претварајући се у лептире“, Џони Мичел (Вудсток)
Није био ни први, ни последњи у низу, нити је био најпосећенији, као што се не може похвалити ни да је окупио баш сва највећа имена рокенрола, али је опет само „Вудсток“ - „Три дана мира, љубави и музике“ изборио посебно место у историји. Између 15. и 18. августа, на једној пољани пола милиона посетилаца и велика музичка имена створили су синергију духа времена, изградивши вечност другачију од свих. У Вијетнаму је беснео рат, у Сједињеним државама антиратни протести, репeркусије студентских протеста из претходне године још су се осећале, а стасале генерације „бејбибумерса“ градиле су један нови свет, верујући искрено да планета може постати дивно место за живот. Желели су мир, солидарност, нису хтели превише, а опет маштали, испоставило се, о немогућем.
Тих година пренос слике и звука нису били на данашњем нивоу, те је Вудсток касније „препливао“ океан и „заразио“ Европу. О њему се писало, причало, појавили су се вишеструки „уживо“ албуми са Фестивала, докумeнтарац и овдашњи музички ентузијасти стварали су слику о ономе што се пре тога десило са „оне стране баре“. Ни наши суграђани, Живко Ивковић и Александар Јевтић, вечно верни тој „идеологији“ музике, мира и љубав, нису били на имању Макса Јасгура 1969. године, али је „Вудсток“ остао облежје њихове страсти којој се увек враћају.
Време када се
музика слушала
-Вудсток је одраз тренда времена. Широм света су постојале хипи комуне, чак је и код нас, на острву Мљет био покушај да се направи једна. Време рата у Вијетнаму, студентских протеста, убиства активиста, протести су потресали Америку. Биле су то године када се музика слушала, док се данас (после оснивања МТВ-а) углавном гледа и то је највећа разлика. Новац није био најбитнији у животу, већ се тежило развоју културе у свим областима, посебно рокенролу, али и моди, сликарству, филму, позоришту, књижевности. Плоче и књиге су имале примарно едукативну улогу у животу сваког тинејџера - рекао је Живко Ивковић, рок хроничар.
Многи вероватно и не знају да је „Вудсток“ био само један у низу фестивала организованих тих година.
- Вудсток је логичан наставак низа започетог раније, а Мајкл Ланг, главни оперативац је успео у намери да привуче најзначајније бендове тог времена, уз изузетак Дорса и Боб Дилана. На бини су били: Џанед Хит, Џоан Баез, Сантана, Џими Хендрикс, Ху, Џенис Џоплин, Џеферсон ерплејн и др). Он се догодио на њиви Макса Јасгура од 15. до 18. августа, а у јуну исте године приређени су “Меџик маунтин фест”, односно “Монтереј поп фест”. Многи су одржани и после Вудстока, почетком 70-их. “Воткинс глен фестивал” у Њујорку 1973. привукао је више посетилаца од Вудстока, око 700 хиљада, уз наступ свега три бенда. Можемо тај период генерално назвати временом „експлозије“ музичких фестивала на отвореном уз хипи мото слављења музике, љубави и цвећа (Celebration of music, love & flowers). Крајем седме деценије прошлог века рокенрол је био субкултурни покрет, носио је дозу побуне и зато није био близак власти, многи нису веровали да ће се одржати. Дух побуне је остао и данас присутан, а код нас је, захваљујући тв станицама попут Пинка и Палме 90-их, потпуно маргинализован. За нас, верне паролама љубави, музике и мира, дух Вудстока и свих тих фестивала лебди и данас.
Како истиче Ивковић шансе за неки нови фестивал сличног утицаја пракитчно не постоје.
-Недавно сам прочитао да ЦИА више никада не би допустила један нови хипи масовни покрет, јер би то значило да се власти нешто отима контроли. Савезник у томе су мобилни телефони, компјутери који схватања младих задржавају на безазленом нивоу.
Вудсток па све друго
Прошло је 50 година и Вудсток нема више ону мистичност и тајновитост као некада за колекционара плоча и власника продавнице „Music box“ Александра Јевтића.
-О најзначајнијем фестивалу у историји рокенрола написане су многе књиге, новински чланци, снимљени играни и документарни филмови, али када сам ја почео да се интересујем за музику, средином 70-их, био је Вудсток, па све остало. О њему смо причали као да смо тамо и били, иако је све што смо о њему знали, сазнали са плоча са „живим“ снимцима и гледајући документарни филм на пиратским видео касетама - каже Јевтић.
Вудсток је превазишао границе музике, поставши више од фестивала.
-Данас, са ове временске дистанце, слободно се може рећи да је тада дошло до спајања идеја о људским слободама са великом креативношћу младих људи у књижевности, филму, позоришту, сликарству и наравно музици. Ако се томе дода и свест младог човека о бесмислености рата у Вијетнаму и противљење расним разликама тадашње Америке може се створити слика о америчком друштву 1969. године. Са једне стране конзервативна Америка са свим својим манама, а са друге огроман број људи са идејом о равноправности и љубави који су своју бројност и моћ показали баш на Вудстоку. То више нико није могао да негира. Сам фестивал, бар што се тиче организације и свега што га је пратило има више мана него позитивних страна, но његов је значај немерљив баш због свега претходно наведеног. Касније су постојали покушаји организовања већих и бољих фестивала, али ниједан није толико значајан као Вудсток.
Три дана мира, музике и љубави
Те 1969. године, током три дана није се догодио ниједан већи инцидент. Уобичајеног обезбеђења није било на месту догађаја, одреди полиције били су стационирани у оближњем селу, но, није било потребе да реагују. Забележена су два смртна случаја. Један посетилац преминуо је од прекомерне употребе психоакативне супстанце (ЛСД), док је други заспао, те га је прегазио трактор.
Почетком ове године постојала је идеја да се на истом месту организује фестивал у част годишњице Вудстока, али је отказан, јер организатор није могао да испуни финансијске и безбедносне захтеве.
Тих година пренос слике и звука нису били на данашњем нивоу, те је Вудсток касније „препливао“ океан и „заразио“ Европу. О њему се писало, причало, појавили су се вишеструки „уживо“ албуми са Фестивала, докумeнтарац и овдашњи музички ентузијасти стварали су слику о ономе што се пре тога десило са „оне стране баре“. Ни наши суграђани, Живко Ивковић и Александар Јевтић, вечно верни тој „идеологији“ музике, мира и љубав, нису били на имању Макса Јасгура 1969. године, али је „Вудсток“ остао облежје њихове страсти којој се увек враћају.
Време када се
музика слушала
-Вудсток је одраз тренда времена. Широм света су постојале хипи комуне, чак је и код нас, на острву Мљет био покушај да се направи једна. Време рата у Вијетнаму, студентских протеста, убиства активиста, протести су потресали Америку. Биле су то године када се музика слушала, док се данас (после оснивања МТВ-а) углавном гледа и то је највећа разлика. Новац није био најбитнији у животу, већ се тежило развоју културе у свим областима, посебно рокенролу, али и моди, сликарству, филму, позоришту, књижевности. Плоче и књиге су имале примарно едукативну улогу у животу сваког тинејџера - рекао је Живко Ивковић, рок хроничар.
Многи вероватно и не знају да је „Вудсток“ био само један у низу фестивала организованих тих година.
- Вудсток је логичан наставак низа започетог раније, а Мајкл Ланг, главни оперативац је успео у намери да привуче најзначајније бендове тог времена, уз изузетак Дорса и Боб Дилана. На бини су били: Џанед Хит, Џоан Баез, Сантана, Џими Хендрикс, Ху, Џенис Џоплин, Џеферсон ерплејн и др). Он се догодио на њиви Макса Јасгура од 15. до 18. августа, а у јуну исте године приређени су “Меџик маунтин фест”, односно “Монтереј поп фест”. Многи су одржани и после Вудстока, почетком 70-их. “Воткинс глен фестивал” у Њујорку 1973. привукао је више посетилаца од Вудстока, око 700 хиљада, уз наступ свега три бенда. Можемо тај период генерално назвати временом „експлозије“ музичких фестивала на отвореном уз хипи мото слављења музике, љубави и цвећа (Celebration of music, love & flowers). Крајем седме деценије прошлог века рокенрол је био субкултурни покрет, носио је дозу побуне и зато није био близак власти, многи нису веровали да ће се одржати. Дух побуне је остао и данас присутан, а код нас је, захваљујући тв станицама попут Пинка и Палме 90-их, потпуно маргинализован. За нас, верне паролама љубави, музике и мира, дух Вудстока и свих тих фестивала лебди и данас.
Како истиче Ивковић шансе за неки нови фестивал сличног утицаја пракитчно не постоје.
-Недавно сам прочитао да ЦИА више никада не би допустила један нови хипи масовни покрет, јер би то значило да се власти нешто отима контроли. Савезник у томе су мобилни телефони, компјутери који схватања младих задржавају на безазленом нивоу.
Вудсток па све друго
Прошло је 50 година и Вудсток нема више ону мистичност и тајновитост као некада за колекционара плоча и власника продавнице „Music box“ Александра Јевтића.
-О најзначајнијем фестивалу у историји рокенрола написане су многе књиге, новински чланци, снимљени играни и документарни филмови, али када сам ја почео да се интересујем за музику, средином 70-их, био је Вудсток, па све остало. О њему смо причали као да смо тамо и били, иако је све што смо о њему знали, сазнали са плоча са „живим“ снимцима и гледајући документарни филм на пиратским видео касетама - каже Јевтић.
Вудсток је превазишао границе музике, поставши више од фестивала.
-Данас, са ове временске дистанце, слободно се може рећи да је тада дошло до спајања идеја о људским слободама са великом креативношћу младих људи у књижевности, филму, позоришту, сликарству и наравно музици. Ако се томе дода и свест младог човека о бесмислености рата у Вијетнаму и противљење расним разликама тадашње Америке може се створити слика о америчком друштву 1969. године. Са једне стране конзервативна Америка са свим својим манама, а са друге огроман број људи са идејом о равноправности и љубави који су своју бројност и моћ показали баш на Вудстоку. То више нико није могао да негира. Сам фестивал, бар што се тиче организације и свега што га је пратило има више мана него позитивних страна, но његов је значај немерљив баш због свега претходно наведеног. Касније су постојали покушаји организовања већих и бољих фестивала, али ниједан није толико значајан као Вудсток.
Те 1969. године, током три дана није се догодио ниједан већи инцидент. Уобичајеног обезбеђења није било на месту догађаја, одреди полиције били су стационирани у оближњем селу, но, није било потребе да реагују. Забележена су два смртна случаја. Један посетилац преминуо је од прекомерне употребе психоакативне супстанце (ЛСД), док је други заспао, те га је прегазио трактор.
Почетком ове године постојала је идеја да се на истом месту организује фестивал у част годишњице Вудстока, али је отказан, јер организатор није могао да испуни финансијске и безбедносне захтеве.
М. Ж./Д. Б.
Најновији број
18. април 2024.
