Ружан сан

Не знам зашто је то јутро било некако другачије од осталих. Још нисам ни очи отворио, када ми је зазвонио телефон. Кренуо сам да псујем сам себе зашто нисам утишао тон, али већ је било касно. Морао сам да се јавим. Изненадио сам се када сам са друге стране „жице“ чуо добро познат глас - Прворођеног.
Нисам се нешто претерано узбудио због тога. Знам да после часова руског језика, рано јутром, Прворођени има потребу да зове телефоном разне људе. Тако је, ако му је веровати, позвао и Вукановића уочи утакмице Звезда Јанг Бојс и поручио му - Сине дај гол.
- Прворођени, нисам ја фудбалер и не могу да дам гол ни у паркићу - као из топа сам му поручио.
- Зар ти стварно мислиш да сам ја звао Вукановића? Све је то маркетинг. Него, шта можеш ти да урадиш добро за Србију - упитао ме је суптилним гласићем.
Застао сам на тренутак, и онако крмељив и неразбуђен му узвратио питањем - Када ћеш да нам се скинеш за грбаче?
- Ееее, док сам жив, нећу - шеретски ми је одговорио.
Једино што могу да урадим добро за Србију у тим раним јутарњим сатима је да га још нешто приупитам, оно што га нико други не упита, на пример за здравље.
- Мало преконтролиши здравље. Пуно је осцилација у твом понашању, од маничне еуфорије до маничног урликања у 30 минута наступа. Постоје лекићи који такве ствари доводе у нормалу. Штета је да се толико једеш и срдиш - храбро сам га упитао.
- Ма, нервирају ме ови моји. Лепо сам им рекао нека иду у Сопот на летовање, на Борско језеро, а овај мали Ђурић лади уши у Порто Карасу. Добро де, били су ми тамо и родитељи и бата, али не морају и они. Не знаш ти колико ме то нервира. Чујем да Бабић овог лета није био на Брионима, већ у неком хотелу Палас у Петровцу на мору, набацио боју. Ништа ме не слуша - одговори ми.
- Зашто толико мрзиш своју земљу, па је предајеш у руке људима за лажним и купљеним дипломама. Ради се о, чисто да те подсетимо, Синиши Малом, Небојши Стефановићу, Зорану Ђорђевићу, Александру Вулину, Братиславу Гашићу, Биљани Поповић Ивковић. Неки од њих су и понављали разреде у школи. Када бих ушао дубински у Владу Србије имао бих још много њих да попишем, попут наших шабачких доктора Александра Пајића и Бобана Бирманчевића, а чујем од врабаца на грани да је и градска одборница Милица Ранковић у међувремену постала мастер економије. Како је могуће да један од најбољих студената у историји београдског Правног факултета, како сам за себе тврди, буде окружен таквим медиокритетима и преварантима - наставио ја даље да решетам.
- Хахаха, какве су то лажи. Само се лажима служите. Ви мрзите Србију, лопуже једне. Овај твој градоначелник Шапца има више кривичних пријава него што сам ја супа појео у животу - поручио ми је као из тенка паркираног код Звездиног стадиона.
А, тако ћемо значи. Узео сам ваздух и кренуо даље.
- Зашто нас лажеш да ће просечна плата у Србији да буде 500 евра. Преораћеш Прворођени и земљу и небо не би ли у јануару саопштио да је плата прешла ту магичну границу. Надуваћеш тај просек са бонусима, дивидендама, 13. платом, повећањима која су планира за јануар а пребачена у децембар, и на крају смањењем курса евра у односу на динар. Видећемо колико ће још евро да падне у односу на динар до краја године не би ли испунио „обећање“ - наставио сам.
- Ти си против напретка Србије. Твоји жути су упропастили земљу, довели је до ивице банкротства. Ја сам је са својих десет прстију извукао из канџи катастрофе. Нека дигне руку свако ко има плату близу 500 евра. Ево видиш. И Сарапа, и Марић, и Бујошевић, сви су дигли руку у ваздух. Ти нам квариш просек. Нећеш да радиш у правим истином задојеним медијима него си се продао шабачким лоповима - не стаје Прворођени.
Видим ја не да се он, али нећу ни ја.
- Све медије си ставио под своју шапу. Где бре налазиш те ликове из разноразних села да купују медијске куће? Да ли је нормално да у Србији не постоји медији са националном покривеношћу који би критиковао иједан потез власт? Не скидаш се, брате, са малих екрана, само те још у биоскопу нема. Пре неколико месеци кренуо Хит Твит на Пинку, а ти си већ четири пута био гост и то сам, еј бре Србине. Пре би се одрекао Косова него Пинка и Жељка Митровића - газим ја и даље.
И шта би? Сиктер. Туту,туту, туту. Прекинуо везу. Свешта сам још нешто хтео да му кажем. Мало сам се покуњио, а онда у тренутку обрадовао, јер сам укапирао да је то био кошмар, ружан сан. Ваљда ме неће бити малер цео дан помислио сам и упутио се код кума на Саву да гледам како деремо Италијане у баскету. Додуше, без Калинића.