Фото: Библиотека шабачка
Нови роман Ђорђа Д. Сибиновића - „Родитељи“
Живот пре свега
„Све приче су испричане. Упркос томе, људи се с несмањеном пажњом окупљају око наратора који налазе начине да им испричају све оно што су већ чули или су били дужни да чују а нису. То не значи да је виталност књижевности резервисана за начин и вештину приповедања или за брзину којом ће свој језик прилагодити времену у којем га изговара, да би хиљаду пута већ испричане приче поново живеле у наручју које и даље не испушта корице.“ (рецезент романа „Родитељи)
Роман „Родитељи“ Ђорђа Д. Сибиновића ефектно је испричана тешка прича о великој људској драми која се болно осећа као лична одговорност за немоћ и дубока туга за незаборав.
-Ово је роман о великом болу, непоштовању самог живота и покушај да искажем да је управо живот најважнији. Значајнији и важнији од страхова, друштвеног положаја и предрасуда. Ако не подржимо живот и право да се он јавља онакав какав је у свом изворном облику, а не какав ми очекујемо да буде, онда немамо никакве шансе - рекао је Сибиновић поводом најновијег романа "Родитељи" на промоцији књиге у Библиотеци шабачкој и додао да су га на писање нагнале дубока емоција и мисао, као комплементарни елементи једног природног циклуса.
-Писање, опажање света за мене је могуће тек добрим познавањем и савладавањем методологије правних наука. Бол који осећам живећи и карактер дали су одличан спој и изнедрили оно о чему пишем. Омогућили су ми да боље разумем емоцију.
Књжевни критичар Петар Арбутина истакао је да Сибиновићево ново дело о свима нама, а посебно онима који "жмуре" из страха да се суоче са важним животним, понекад горким одлукама и истинама.
-Можда смо изгубили ту врлину и вештину да напредујемо у правцу свог највећег страха, а то је оно што покушавамо да заборавимо, јер мислимо да се то не дешава нама. Убеђни смо да се то дешава неком другом. Због тога „Родитељи“ нису сага о родитељству, него о томе шта постаје условљено различитим друштвено-социјалним, метафизичко-фолклорним универзалностима.
Драж романа "Родитељи" је катарза коју доноси читаоцима, је на суптилан, али ефектан начин, својствен аутору, рекла је Милица Миленковић професорка књижевности.
-Емоција и катразичан плач који роман изазива код читалаца је оно што ме је као књижевног критичара заинтигирало и навело да дубље анализирам дело. Центалана тема је насиље над женама, последице које оно носи за жену, продицу, друштво. Слика српске паланке веома лако се ишчитава у роману који обилује метафорама и симболима. Ипак, оно што се провлачи као нит и до чега долазимо кроз више пута поменуту катарзу је оно божанско у човеку што је изнад свега и одређује судбину.
-Ово је роман о великом болу, непоштовању самог живота и покушај да искажем да је управо живот најважнији. Значајнији и важнији од страхова, друштвеног положаја и предрасуда. Ако не подржимо живот и право да се он јавља онакав какав је у свом изворном облику, а не какав ми очекујемо да буде, онда немамо никакве шансе - рекао је Сибиновић поводом најновијег романа "Родитељи" на промоцији књиге у Библиотеци шабачкој и додао да су га на писање нагнале дубока емоција и мисао, као комплементарни елементи једног природног циклуса.
-Писање, опажање света за мене је могуће тек добрим познавањем и савладавањем методологије правних наука. Бол који осећам живећи и карактер дали су одличан спој и изнедрили оно о чему пишем. Омогућили су ми да боље разумем емоцију.
Књжевни критичар Петар Арбутина истакао је да Сибиновићево ново дело о свима нама, а посебно онима који "жмуре" из страха да се суоче са важним животним, понекад горким одлукама и истинама.
-Можда смо изгубили ту врлину и вештину да напредујемо у правцу свог највећег страха, а то је оно што покушавамо да заборавимо, јер мислимо да се то не дешава нама. Убеђни смо да се то дешава неком другом. Због тога „Родитељи“ нису сага о родитељству, него о томе шта постаје условљено различитим друштвено-социјалним, метафизичко-фолклорним универзалностима.
Драж романа "Родитељи" је катарза коју доноси читаоцима, је на суптилан, али ефектан начин, својствен аутору, рекла је Милица Миленковић професорка књижевности.
-Емоција и катразичан плач који роман изазива код читалаца је оно што ме је као књижевног критичара заинтигирало и навело да дубље анализирам дело. Центалана тема је насиље над женама, последице које оно носи за жену, продицу, друштво. Слика српске паланке веома лако се ишчитава у роману који обилује метафорама и симболима. Ипак, оно што се провлачи као нит и до чега долазимо кроз више пута поменуту катарзу је оно божанско у човеку што је изнад свега и одређује судбину.
М. Ж.
Најновији број
11. април 2024.
