Инфо

31. децембар 2019.31. дец 2019.
Знаш медо, баш сам срећан
ЈЕДНА НОВОГОДИШЊА ПРИЧА

Знаш медо, баш сам срећан

-Знаш медо, синоћ нам је био Деда Мраз, видео сам га, мало, само тачкицу, морао је да иде даље, код других другара, али сам га чуо, све, ирвасе, санке, звонце – говорио је својој играчки један малишан, уста још црвених од карамелизованог црвеног шећера, глазуре око јабуке коју је јео у сласт.
-Има и за тебе, додао је.

-Нисам веровао да ће доћи, уплашио сам се да ће ме заборавити, спремио сам баш лепе колаче са мамом, сачувао сам и млеко, он је појео два, попио неколико гутљаја и отишао даље, оставио ми поклоне. Знаш медо баш сам срећан, све што сам пожелео, испунило се – учествовао је и даље у замишљеном дијалогу.
-Знам да нема снега, али сам ја крив, пожелео сам га, али нисам рекао колико да траје, био је ноћас и нестао, други кажу да није, а јесте, видео сам. Ја сам крив, следећи пут ћу пожелети да га сви виде, да га буде више и да се сви радују – рече и загрли чврсто омиљеног љубимца...

На вратима једине собе стајао је отац боривши се да не заплаче од среће, осмех никада у животу није имао искренији.
То је било само јутро после вечери, седам, осам сати после наговештаја лоше ноћи и немирног одласка у постељу. Легао је опхрван бригама и тугом, тог 31. децембра...

Наједном је седео у просторији која је представљала некакав спој кухиње и дневног боравка. Седео је за столом загледан у једну тачку, не зна ни он у коју. Напољу је хучао зимски ветар, допирала је до њега и шкрипа, чини се, недовољно чврсто затворене капије, иако у близини такве није било. Ипак, та појединост га није довољно мотивисала да устане и погледа са малог прозорчића изнајмљеног поткровља старе куће. Није се осећао добро и једино чему се препуштао биле су бриге којих беше на претек, али се једна издвајала. Све друго, ништа је до успутно и неважно, надасве пролазно.

Поред укрштених шака на климавом столу стајао је комад пресавијеног папира и тацница са мрвама од колачића које је појео. То и ништа више, тужан призор. Тргло га је једно „Добро вече“. На вратима је стајао, главом и брадом, пуначки весели старац у црвено белом оделу, са дебелим црним каишем око струка, седом брадом и осмехом што плени или иритира, зависно од расположења посматрача. Ни призор Деда Мраза, ни појава некога ван породице у већ касне сате, иза закључаних врата, нису изненадиле човека. Бес и разочарење су спутавали очекивана питања: Ко си ти? Шта радиш овде? Само је погледао и одмах скренуо поглед вративши главу у првобитни положај.

-Ниси баш у празничном расположењу? – питањем поче конверзацију баш гост.
-Одлично запажање, надам се да се и ти осећаш мало лошије, јер си ти крив – одговори отац
-Знам на шта мислиш, бар претпостављам, али ајде да питам због чега?
-Ово је за тебе – каже човек пруживши посетиоцу хартију са стола.
Испоставило се да је то писмо његовог петогодишњег сина са жељама за Деда Мраза. Пажљиво је посматрао цртеже свог обожаваоца, јер слова још није знао.
-И даље ми је потребно разјашњење за моју кривицу – вели Дека, не скидајући благи осмех с лица.
-Човече, живимо у изнајмљеном поткровљу, спавамо нас троје у једној соби, имамо две просторије и оставу пуну хартије, неких старих новина које треба да избацим, али ће када то урадим све бити још празније. Власник је долазио јуче, претурао нешто ту и поново ме подсетио да то учиним, колико тај дан или данас, као да је то најважнија ствар на свету, он је стар и не може, а дете жели, као свако дете нешто што ја не могу да испуним. Жели снег у овој ноћи, а на небу су звезде, испод оштар ваздух, жели да види тебе, спремио ти је и ове колаче (принео му је мрвице са тацне), чашу млека које толико воли, случајно сам га и ја пробао малопре. Видиш на овом цртежу? Ово сте ти и он. Ово је карамелизована јабука. Причао је о њој и газди, окићена јелка са поклоном испод, а све тачкице су снег. Ништа не могу од тога, а слагао сам га када сам га успављивао, рекао сам да се чуда догађају, а ја знам да не. Пружио сам му само потуцања по изнајмљеним деловима кућа, а и та јабука ми делује неоствариво – завршио је свој монолог искрености домаћин.
-Мислиш да је све пропало, да ће се пробудити тужан?
-Да, јер ми улепшава детињство што верује да ћеш му испунити жеље, јер је био добар, а ти и не постојиш.
-Како не постојим, седим ту пред тобом.
-Математика каже да не постојиш, живот се у потпуности слаже, знам и да је ово сан.
-Све си погрешно разумео. Ако одеш у Лапонију, нећеш ме наћи, нећеш ни на Северном полу, ни било где, ирвасе можда, али не ове моје веселе са црвеним њушкама, али је нисам неко ко доноси чуда, ја сам само облик жеље, мотив и снага. Разочаравши се у мене, разочарао си се у себе, али док постојим, макар и као иронија, постојим у теби и свакоме као онај крајња радост за друге коју можеш донети ти и свако – рекао је Дека и отишао.... није отишао, ишчезао је у јави после буђења. Отац се пробудио, то је учинио тихо и супрузи, а потом су се заједно искрали у другу просторију да не пробуде свог потомка.

Из оставе је отац узео старе папире, још довољно беле и почео да их цепка на ситне комаде.
-Види ово? – рече отац показавши три увијене јабуке са црвеном облогом увијене у фолију
-Да ли је могуће да је то оставио газда? – пита мајка.
-Не знам, немамо времена да размишљамо – каже човек и настави.
Мајка је одвајала шарене комаде, гужвајући их и обликујући у лоптице. Део је умотала у папирне салвете, разнобојне, неквалитетне, везивајући на врху кончићем. Уз то је на неколико заденула иглице јелке које су се нашле вероватно на ђоновима ципела, а сада на поду дома.
-За три минута га пробуди тачно – закључи договор отац после сата интензивног рада супружника и оде искравши се кроз врата.

Ужурбано мајка у собу унесе малу јелку коју је неколико дана раније пронашла крај ђубришта, донела је уз снове о кићењу, иако није знала чиме ће је окитити. Набацала је шарени папир, згужване лоптице и оне украшене салветама, повезане кончићем. Испод је ставила јабуке. Дубоко је уздахнула и лагано додирнула дете које је спавало са својим плишаним медом у наручју.

-Душо, Деда Мраз.
Као да су то биле чаробне речи, малишан се пробудио.
-Где? Још бунован изговори, недовољно јак да устане из кревета.
-Види – каже мајка усмеривши поглед њему ка прозорском стаклу.
Много комадића белог новинског папира падало је са крова.
-Снеееееег!!! – узвикнуо је малишан и радосно подигао руке у вис.
-Даааа – каже уз блажени осмех мајка. Кроз импровизовани фишек напољу, отац је опонашао звукове копита звонећи старим звоном које је одавно било међу зарђалим предметима затекнутим у подруму.
-Морао је брзо да оде Деда Мраз, чекају га друга деца, чујеш га како га вуку ирваси- нагласи жена док тишина не прекиде и једно и друго.
-Чујем, али желим да га видим – већ помало тужно каза дете после неколико тренутака апсолутне тишине у соби.
Изгледало је да решења нема за ту ситуацију, али мајку син још једном изненади.
-Видим га мало и брзо скрену поглед ка месту где је увече оставио колаче и млеко – показа прстом ка једној звезди на небу, северњачи која је јаче сијала од других.
-Па да – вели мајка.
-Јесте он, сада видим.
-Рекла сам ти да ће доћи, сада се врати на спавање, сутра ћемо отворити поклоне, ту је и јелка.
Погледа малишан, док му се снене очи озарише још једном. Чврсто загрли мајку, узе меду у наручје и врати се царству снова. Мајка изађе из собе, тихо отвори улазна врата на која уђе промрзли супруг. Пре одласка на починак сакрио је звоно, открио је велики осмех пошто му је она само климнула главом на његово упитно уздизање чела. Заједно су отишли на починак. Тек је прошла поноћ.

-Срећна Нова година – каже отац вољеној
-Срећна и теби – одговори свом драгану она.
Душан Благојевић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa