Истрошена епоха

Нисмо само на крају године, него на, искрају једне, рекли бисмо, истрошене епохе. Очито је да свет у коме живимо проживљава велику и дубоку кризу, чији је опсег далеко већи него што се да наслутити кроз њен најизраженији, економско-финансијски ефекат.
Велике промене догађају се на нивоу личности, која је непрекидно изложена притисцима форми, образаца и стереотипа, који су наметнути као једино могући, без којих би и гола егзистенција била доведена у питање. Савремени човек се материјализовао, постајући, у најбољем случају, умно-сазнајно биће. У непрекидном тражењу, углавном телесних задовољстава, духовна димензија у њему закржљава и слаби. Поставши углађенији и образованији од својих предака, али са прикривеним нагонима, постао је неодвојиви део „културног варварства савремене епохе“, како је то својевремено појашњавао ава Јустин Поповић.
Поменућемо још једну, редовну појаву на искрају свих цивилизација, која се очитује феминизираним мушкарцима и агресивним женама. Част изузецима, али мекушни и инфериорни мушкарац и жена која је, потпуно природно, незадовољна њим, постали су одреднице времена у ком смо се задесили. Но, ово је засебна тема, увек нова и занимљива, свакако далеко дубља и сложенија од већине секуларизованих научних приступа.
Све слабији и рањивији нараштаји, крхкији односи међу људима и народима и све више, на разним нивоима, друштвених поремећаја, својеврсна су дијагноза нашег времена.
Ипак, сваки крај, па и овај, оставља простор и наду за преображај и нови почетак. Не смемо губити из вида да много тога у нашим животима зависи од нас, јер како бирамо, тако нам и бива.