Јелена Кујунџић – књижевница
Пригрлити живот највећи је дар
Дар талента, благослов свестраности крије се у ретким појединцима. Ипак, тај дар не даје увек пуни израз, већ само онда када корен могућности храни стваралачка енергија и стрпљење особе која је у животу постигла склад душе, ума и тела. Јелена Кујунџић живи у добу и времену које многи називају хаотичним, али кроз писану реч, рад у својој башти и друге активности, забрањује хаосу да се усели у њу.
Прве литерарне кораке Јелена је начинила управо у вашем и нашем листу као ученица основне школе. Старије генерације се сећају ”чувеног” Гласа деце Подриња, незаобилазне рубрике локалног гласила за најмлађе. Привилегија је била четвртком прочитати своје мисли, риме одштампане на новинском папиру, а посебна част када ваш књижевни корак одобри Драгиша Пењин.
-Моја прва љубав је била поезија. Песма „Киша“ коју сам написала као ученица седмог разреда објављена је и награђена баш у Гласу Подриња. Тај догађај је био почетак, и трасирао је мој пут ка књижевности. Иако ме је живот водио у другом смеру, тежња ка писаној речи је остала - каже Јелена и додаје да кроз писану реч усмерава и енергију инспирације свакодневним догађајима.
-Сатиру нисам тенденциозно почела да пишем, то је дошло спонтано деведесетих година прошлог века као реакција на време у ком смо живели. Имала сам одличан посао, али то није било довољно. Ситуација у којој смо се налазили изисикивала је да пронађемо излаз и утеху како би каналисали бес, безнађе и очај у којима смо се нашли. Књига је увек била лек за мене. Све је ишло неким својим током, а писање је одувек било изазов. У шали кажем, све ми иде од руке.
Песников врт душе
Јелена не дозвољава летаргији и рутини да овладају њеним бићем, већ сваки рад претвара у креацију. Исходиште сваког пута душе је уметност оличена у песми, причи, афоризму, производима плодова из њене баште. Узбуђење новог почетка је свеприсутно где год да је креативни врт који никада не напушта.
-Књижевност и природа су одувек у сагласју. Ситнице су повод и инспирација за песму, причу, или неки други рад. Осећања су знакови поред пута и смернице, али никада не знате куда ће вас одвести и који је крајњи циљ. Уз писање и башта ми је хоби, потреба да се склоним од свакодневице и тада у потпуном миру речи саме навиру. Мисао лако побегне, али успевам да је стигнем. Потребно је да се понекад склоните како бисте имали другачију перспективу и решили оно што вас тишти, а то ми омогућава рад у башти. Од судбине се не може побећи, а човек може да се труди да промени оно што је у његовој моћи. Није добра ни узалудна борба, нити препуштање апатији. Тешко је пронаћи праву меру и баланс - наводи наша саговорница.
О љубави
Флоскула или апсолутна истина, али љубав је бит сваке егзистенције и чињења у сивом универзуму данашњице, она ништа не захтева, само даје.
-Љубав је најважнији састојак свега што радим, било да су производи из кућне радиности у питању, или писање. Суштина свега је безгранична посвећеност. Човек треба да негује таленте са којима се роди. Од свог унутрашњег биће не можете побећи. Неко време сам запоставила писање, али та страст ка писаној речи је увек била присутна. Као девојчица са нестрпљењем сам чекала да завршим обавезе и увече се ушушкам са књигом у руци.
Јелена је члан Удружења књижевника Србије и вишеструко награђивана за свој рад (Златна кацига за сатиричну песму, Милован Видаковић за причу „Смрзнуто пуце, Награда Вукашин Цонић, награда Извор, Бело перо, Награда енигматског савеза Србије за српску ауторску загонетку). До сада је објавила неколико књига (Кроз сузе смех, Крпеж и трпеж, Невиделица, Азбука мог детињства и Песников врт). Заступљена је у више од четрдесет зборника поезије, прозе и сатире. У недељнику „Илустрована политика“ објавила је десет крими прича. Пише текстове за новокомпоновану народну музику.
-Конкурси су подстицај, изазов за писца. Није важна награда колико признање да оно што ви стварате има вредност и да је то неко препознао као значајно и квалитетно.
Мирис детињства
Повратак традицији, здравом животу је резултирао да се постепено враћамо природи и тражимо проверене домаће производе. У Јеленином врту, малој оази успевају необичне биљке, старе сорте воћа, али и оне мало егзотичније.
-Трудим се да свој простор и живот оплеменим. Није срећан онај који има све, него ко је задовољан, и цени оно што има. Ситнице ме радују, када уберем плод биљке коју сам неговала или напишем песму. У башти гајим различито воће без употребе хемије и, да вишак не бих бацала, одлучила сам да производим вино од купине, слатко и џем за продају на локалним сајмовима. Специјалитет су слатко од перуанске јагоде и козји сир у маслиновом уљу. За традиционалан начин припреме без конзерванса сам се одлучила због квалитета, али и повучена тиме како су наше мајке и баке радиле. Бити жена у Србији никада није било лако, посебно сада када тежимо равноправности. Мада, мислим да млађе генерације постепено мењају ствари, а на нама је да помогнемо у томе.
Прве литерарне кораке Јелена је начинила управо у вашем и нашем листу као ученица основне школе. Старије генерације се сећају ”чувеног” Гласа деце Подриња, незаобилазне рубрике локалног гласила за најмлађе. Привилегија је била четвртком прочитати своје мисли, риме одштампане на новинском папиру, а посебна част када ваш књижевни корак одобри Драгиша Пењин.
-Моја прва љубав је била поезија. Песма „Киша“ коју сам написала као ученица седмог разреда објављена је и награђена баш у Гласу Подриња. Тај догађај је био почетак, и трасирао је мој пут ка књижевности. Иако ме је живот водио у другом смеру, тежња ка писаној речи је остала - каже Јелена и додаје да кроз писану реч усмерава и енергију инспирације свакодневним догађајима.
-Сатиру нисам тенденциозно почела да пишем, то је дошло спонтано деведесетих година прошлог века као реакција на време у ком смо живели. Имала сам одличан посао, али то није било довољно. Ситуација у којој смо се налазили изисикивала је да пронађемо излаз и утеху како би каналисали бес, безнађе и очај у којима смо се нашли. Књига је увек била лек за мене. Све је ишло неким својим током, а писање је одувек било изазов. У шали кажем, све ми иде од руке.
Песников врт душе
Јелена не дозвољава летаргији и рутини да овладају њеним бићем, већ сваки рад претвара у креацију. Исходиште сваког пута душе је уметност оличена у песми, причи, афоризму, производима плодова из њене баште. Узбуђење новог почетка је свеприсутно где год да је креативни врт који никада не напушта.
-Књижевност и природа су одувек у сагласју. Ситнице су повод и инспирација за песму, причу, или неки други рад. Осећања су знакови поред пута и смернице, али никада не знате куда ће вас одвести и који је крајњи циљ. Уз писање и башта ми је хоби, потреба да се склоним од свакодневице и тада у потпуном миру речи саме навиру. Мисао лако побегне, али успевам да је стигнем. Потребно је да се понекад склоните како бисте имали другачију перспективу и решили оно што вас тишти, а то ми омогућава рад у башти. Од судбине се не може побећи, а човек може да се труди да промени оно што је у његовој моћи. Није добра ни узалудна борба, нити препуштање апатији. Тешко је пронаћи праву меру и баланс - наводи наша саговорница.
О љубави
Флоскула или апсолутна истина, али љубав је бит сваке егзистенције и чињења у сивом универзуму данашњице, она ништа не захтева, само даје.
-Љубав је најважнији састојак свега што радим, било да су производи из кућне радиности у питању, или писање. Суштина свега је безгранична посвећеност. Човек треба да негује таленте са којима се роди. Од свог унутрашњег биће не можете побећи. Неко време сам запоставила писање, али та страст ка писаној речи је увек била присутна. Као девојчица са нестрпљењем сам чекала да завршим обавезе и увече се ушушкам са књигом у руци.
Јелена је члан Удружења књижевника Србије и вишеструко награђивана за свој рад (Златна кацига за сатиричну песму, Милован Видаковић за причу „Смрзнуто пуце, Награда Вукашин Цонић, награда Извор, Бело перо, Награда енигматског савеза Србије за српску ауторску загонетку). До сада је објавила неколико књига (Кроз сузе смех, Крпеж и трпеж, Невиделица, Азбука мог детињства и Песников врт). Заступљена је у више од четрдесет зборника поезије, прозе и сатире. У недељнику „Илустрована политика“ објавила је десет крими прича. Пише текстове за новокомпоновану народну музику.
-Конкурси су подстицај, изазов за писца. Није важна награда колико признање да оно што ви стварате има вредност и да је то неко препознао као значајно и квалитетно.
Мирис детињства
Повратак традицији, здравом животу је резултирао да се постепено враћамо природи и тражимо проверене домаће производе. У Јеленином врту, малој оази успевају необичне биљке, старе сорте воћа, али и оне мало егзотичније.
-Трудим се да свој простор и живот оплеменим. Није срећан онај који има све, него ко је задовољан, и цени оно што има. Ситнице ме радују, када уберем плод биљке коју сам неговала или напишем песму. У башти гајим различито воће без употребе хемије и, да вишак не бих бацала, одлучила сам да производим вино од купине, слатко и џем за продају на локалним сајмовима. Специјалитет су слатко од перуанске јагоде и козји сир у маслиновом уљу. За традиционалан начин припреме без конзерванса сам се одлучила због квалитета, али и повучена тиме како су наше мајке и баке радиле. Бити жена у Србији никада није било лако, посебно сада када тежимо равноправности. Мада, мислим да млађе генерације постепено мењају ствари, а на нама је да помогнемо у томе.
М. Ж.
Најновији број
18. април 2024.
