Нехат однео експонате

Осамдесетих година прошлог века одељење Друштвених делатности Скупштине општине Богатић успело је да заустави извоз више фијакера у Аустралију. Ова, данас ретка превозна средства купљена су за потребе одржавања традиционалне мачванске културно туристичке манифестације "Хајдучко вече”, односно њеног најзначајнијег дела “Мачванске свадбе”. И тада ретки примерци фијакера, смештени су у шупе Етно парка у Совљаку, кога овдашњи житељи другачије зову “Мачвански музеј старина под ведрим небом”. Од стајања и небриге око одржавања брзо су пропали, а са њима и значајан део обичаја који је за људе у Мачви значио велику виђеност отишао је у заборав. Најзначајнијој мачванској манифестацији данас је више од пола века, а у свадбеној поворци која се увек организује језде ретки коњи и фијакери оних који их љубоморно чувају и посебно негују и даље. Велики број људи излази из својих кућа да их види. Старији углавном коментаришу како све лепо виде, што им буди лепа сећања.
- Истина је да смо успели да их изузмемо од извоза у Аустралију, мада је понуда била веома пристојна. Фијакери које су вукли често “накинђурени” вранци или дорати су за овдашње житеље знак посебне виђености и угледа. Зато смо их и желели у свадбеној поворци за “Хајдучко вече”, каже угледни друштвено политички радник и мачвански посланик у првој вишестраначкој Скупштини Србије, данас пензионер Здравко Јеротић.
Његови и снови овдашњих знатижељника, љубитеља старина, пропадањем купљених фијакера брзо су се распршили као мехури сапунице. Остала су сећања у причи али и фијакери у песми шабачких “Старих звука”. Остало је и кратко сведочење професора књижевности Петра Берића, некадашњег директора Културно-образовног центра Богатић, који је често организовао “Мачванску свадбу” у “Хајдучкој вечери”.
- Ову манифестацију, којој је “Мачванска свадба” са фијакерима и чезама и веселим сватовима, врло важан део, међу осталим снимала је и јапанска телевизија за своје гледаоце, као посебну атракцију, додаје Берић.