Писмо подршке Јелени Милошевић и Новом тиму за Шабац
За Шабац има наде – док Шабац има вас – Србија има наде док Шабац има вас
Зашто пишем ово писмо подршке? Четрдесет година свога живота провео сам у Шапцу и са Шапчанима. Познајем и волим свој народ и свој град. У овом граду сви се познајемо, мање или више и време је да станемо једни пред друге и признамо једни другима ко смо и шта смо. Слушајући речи представљања госпође Јелене Милошевић ја сам чуо један искрен говор и искрено представљање
Када сам пре непуних годину дана решио да напустим град у коме сам рођен, град у коме сам одрастао и град у коме сам провео цео свој живот - одлуку сам доносио тешка срца. Није то била једноставна одлука неког младог човека без породице, који може да се сели када и где пожели, била је то зрела одлука човека у средњим годинама који има породицу о којој се стара и брине. Покренути целу породицу на пут у неку нову и потпуно страну земљу није једноставна одлука, али она је ипак донета. А зашто?
Свака одлука има свој разлог, а моја је саобразна одлукама мог народа који, као да је гоњен најгорим ратом напушта своју родну земљу. Зашто ако је у њој све тако лепо и бајно? Зашто се Србија сели из Србије? Одговор на ово питање нисам тражио у прашњавим књигама које бележе историју једног народа, одговор сам потражио у своме сећању. Распадање бивше СФРЈ, инфлација, чекање у реду за хлеб и млеко, ратови на територији бивше СФРЈ, деведесете, бомбардовање, убиство премијера, Косовски чвор, турбо фолк, велики брат, задруга и низ других догађаја исписани су у моме сећању као у најчитанијој књизи избледелих листова од сталног читања. Зато Србија бежи из Србије! Зато што ни једна једина владајућа структура ништа није учинила за биће народа, а биће једног народа је његова будућност, а будућност тога народа су његова деца. Мислити о бићу свога народа не значи само обезбедити своје потомство, што чини актуелна државна власт у Србији и што су чиниле све власти којих се ја сећам. Мислити о бићу свога народа значи мислити о једној земљи као окружењу у којем треба да живе сва наша деца! То је разлог зашто Србија бежи из Србије, сигурност за своје потомство, што је и нормална појава, што нам је кроз еволуцију усађено у нас, борба да продужимо потомство. Моје сећање је зато само страх и језа пред будућношћу моје деце када видим ко данас и на какав начин води Србију. Овај страх је утолико већи када чујем речи политичара како празну Србију треба населити мигрантима, када чујем како наши државници планирају да потпишу споразум о пријему милион миграната!? Знам, многи ће са подсмехом покушати да напакосте речима, прима ли Немачка мигранте, наравно прихвата, али она их интегрише. Немачка је мултикултурна земља која својим законом уме да нађе места свакоме, која мири и уједињује народе, а не раздваја и не гаји мржњу остављајући своме потомству сигурни рат.
Зашто пишем ово писмо подршке? Четрдесет година свога живота провео сам у Шапцу и са Шапчанима. Познајем и волим свој народ и свој град. У овом граду сви се познајемо, мање или више и време је да станемо једни пред друге и признамо једни другима ко смо и шта смо. Слушајући речи представљања госпође Јелене Милошевић ја сам чуо један искрен говор и искрено представљање. То није био претходно написани говор, њега нису осмишљавали стручњаци који имају за циљ да обману слушаоца и привуку велике народне масе. Њен говор био је само једно, чиста љубав према граду који жели да води и чиста љубав према људима са којима живи. У њеном говору нема предизборних обећања, нема застрашивања нити патетике, већ само искреност и љубав према Шапцу и шапчанима, а онда и према Србији. Тако Србија мора да се буди, тако ће Србија и васкрснути на крају. Ако волите своју децу, волећете и своју околину, свој град. Ако волите свој град волећете и своју земљу. Зато Шабац има наде, јер има Нови тим за Шабац у коме се налазе бивши гимназијалци шабачке гимназије, академски грађани Шапца који нису куповали своје дипломе по сумњивим приватним и политичким универзитетима, него су их часно стицали трудом и радом. На крају важно је препознати да су људ који чине Нови тим за Шабац биће нашег народа у Шапцу који су нам оставили преци. То су потомци оних који су честито и савесно васпитавали и васпитали своју децу, а не размажени простаци и примитивци чији примитивни вокабулар можете да видите и чујете сваког дана. Има наде за Србију, док Србија има Шабац и има наде за Шабац док Шабац има Нови тим за Шабац...
Драги моји пријатељи и комшије, завршићу ово моје писмо подршке следећим речима: Данас је Шабац најсветлија тачка у мраку који је завладао Србијом. Не дозволите да се светлост угаси! Не дозволите да Србијом завлада апсолутни мрак!
Свака одлука има свој разлог, а моја је саобразна одлукама мог народа који, као да је гоњен најгорим ратом напушта своју родну земљу. Зашто ако је у њој све тако лепо и бајно? Зашто се Србија сели из Србије? Одговор на ово питање нисам тражио у прашњавим књигама које бележе историју једног народа, одговор сам потражио у своме сећању. Распадање бивше СФРЈ, инфлација, чекање у реду за хлеб и млеко, ратови на територији бивше СФРЈ, деведесете, бомбардовање, убиство премијера, Косовски чвор, турбо фолк, велики брат, задруга и низ других догађаја исписани су у моме сећању као у најчитанијој књизи избледелих листова од сталног читања. Зато Србија бежи из Србије! Зато што ни једна једина владајућа структура ништа није учинила за биће народа, а биће једног народа је његова будућност, а будућност тога народа су његова деца. Мислити о бићу свога народа не значи само обезбедити своје потомство, што чини актуелна државна власт у Србији и што су чиниле све власти којих се ја сећам. Мислити о бићу свога народа значи мислити о једној земљи као окружењу у којем треба да живе сва наша деца! То је разлог зашто Србија бежи из Србије, сигурност за своје потомство, што је и нормална појава, што нам је кроз еволуцију усађено у нас, борба да продужимо потомство. Моје сећање је зато само страх и језа пред будућношћу моје деце када видим ко данас и на какав начин води Србију. Овај страх је утолико већи када чујем речи политичара како празну Србију треба населити мигрантима, када чујем како наши државници планирају да потпишу споразум о пријему милион миграната!? Знам, многи ће са подсмехом покушати да напакосте речима, прима ли Немачка мигранте, наравно прихвата, али она их интегрише. Немачка је мултикултурна земља која својим законом уме да нађе места свакоме, која мири и уједињује народе, а не раздваја и не гаји мржњу остављајући своме потомству сигурни рат.
Зашто пишем ово писмо подршке? Четрдесет година свога живота провео сам у Шапцу и са Шапчанима. Познајем и волим свој народ и свој град. У овом граду сви се познајемо, мање или више и време је да станемо једни пред друге и признамо једни другима ко смо и шта смо. Слушајући речи представљања госпође Јелене Милошевић ја сам чуо један искрен говор и искрено представљање. То није био претходно написани говор, њега нису осмишљавали стручњаци који имају за циљ да обману слушаоца и привуку велике народне масе. Њен говор био је само једно, чиста љубав према граду који жели да води и чиста љубав према људима са којима живи. У њеном говору нема предизборних обећања, нема застрашивања нити патетике, већ само искреност и љубав према Шапцу и шапчанима, а онда и према Србији. Тако Србија мора да се буди, тако ће Србија и васкрснути на крају. Ако волите своју децу, волећете и своју околину, свој град. Ако волите свој град волећете и своју земљу. Зато Шабац има наде, јер има Нови тим за Шабац у коме се налазе бивши гимназијалци шабачке гимназије, академски грађани Шапца који нису куповали своје дипломе по сумњивим приватним и политичким универзитетима, него су их часно стицали трудом и радом. На крају важно је препознати да су људ који чине Нови тим за Шабац биће нашег народа у Шапцу који су нам оставили преци. То су потомци оних који су честито и савесно васпитавали и васпитали своју децу, а не размажени простаци и примитивци чији примитивни вокабулар можете да видите и чујете сваког дана. Има наде за Србију, док Србија има Шабац и има наде за Шабац док Шабац има Нови тим за Шабац...
Драги моји пријатељи и комшије, завршићу ово моје писмо подршке следећим речима: Данас је Шабац најсветлија тачка у мраку који је завладао Србијом. Не дозволите да се светлост угаси! Не дозволите да Србијом завлада апсолутни мрак!
Петар Ђукановић
Најновији број
25. април 2024.
