Жбун који цвркуће

Породичну срећу академика, проналазача, Драгише Вучковића, рођеног у селу Пребреза, подно Јастребца и његове дугогодишње брачне сапутнице, преминуле Слободанке, најбоље је опевао, признати заљубљеник у изворно стваралаштво, композитор и текстописац Живадин Којић-Жића из Чокешине, испод легендарног Цера. Врсни зналац народне музике, приказао је Драгишин и Слободанкин живот у најкраћем, песмом коју је назвао “Кад на Мачву сутон падне”, а у овом издању чујемо и добро препознатљиви глас почившег водитеља РТС Светислава Вуковића.

Проналасци као деца
После вишегодишњег боравка у Немачкој у потрази за бољим животом, свијања брачног гнезда са изабраницом срца свог и њеног трагичног краја, Драгиша је наставио да са унуком Чедомиром и снахом Светланом “вије гнездо” на огњишту своје супруге, где је својевремено саградио велику и светлу кућу. Кад се улази у његово пространо двориште у Мачви (Дубље), поплочано бехатон плочама, одмах је могуће приметити да се ради о човеку из електро струке. Масивна врата од кованог гвожђа у два дела, отварају се и затварају на лаки додир тастера на даљинском управљачу, а гипсане фигуре разних животиња “проговоре”, поново на лаки додир даљинца.
Драгиша има 15 светски признатих проналазака. Сви су и данас у функцији, уграђени у различите предмете и возила доприносе већој безбедности и ефикасности рада. Сврстао их је у три области: индустрија, домаћинство и медицина.
Сви су ми драги. Живим са њима, као са децом. Било који да отуђим не могу. Ови (патенти) су једноставно део мене. Само ја знам колико сам бесаних ноћи провео, покушавајући да нешто створим или унапредим. Ипак, издвојио бих патенте у медицини. Они су убедљиво највећи део мене. То је једноставно моја жеља да људима помогнем у елиминацији бола. Мислим да сам у томе успео са апаратом невски. Добијам доста похвала и захвалности људи који га користе, каже Драгиша, показујући бројне новинске написе у којима је приказана његова умешност, упорност, вредноћа и дар за проналазаштво.

Какав деда – такав унук
Драгиша се носталгично присећа одласка у Немачку, сусрета са животном сапутницом Слободанком, дипломирања на Електротехничком факултету у Нимбергу, десетогодишњег рада у Сименсовом истраживачком тиму и краја званичног радног ангажовања у Алкателу 1998. године.
Доста времена проводи у Дубљу али не запоставља ни родни крај из кога је “трбухом за крухом” отишао пре пола века у Немачку.
- Са унуком Чедомиром, који је у Шапцу завршио Техничку школу, добро се слажем. Сада се допуњавамо на пољу електронике. Њему бих приписао патент у коме жбун цвркуће, а све похвале за наш добро осмишљен живот овде у Дубљу, припадају мојој снахи Светлани, каже поносно Драгиша, док из жбуна, поред куће допире пријатан цвркут птица, а ове пернате дивљачи ниодкуда.
Унук Чедомир га допуњава речима да се дичи што на деду личи.
- Добро се слажемо. Више ми помаже и драгоценији су његови савети, него било која пракса у школи, без обзира што су моја животна опредељења мало другачија. Деда ме осим електронике подучава и немачком језику, додаје Чедомир.
Светлана је у Мачву дошла пре четири године. Каже да се добро снашла, без обзира што су људи овде доста другачији него у њеном крају.