Снагу дају опорављени пацијенти

Респираторна јединица Опште болнице “Др Лаза К. Лазаревић” уточиште је за најтеже оболеле ковид пацијенте. Многи од њих нису добили ову битку. Први пацијент је у јединицу примљен 25. марта. Од почетка новембра више од 100 пацијената је ушло у јединицу, а око половине њих је враћено на одељење када им се поправила клиничка слика.

Тренутно је у респираторној јединици 15 пацијената. Највише их је било 17. Најтежи од њих су интубирани, док се остали налазе на неинвазивној вентилацији. Бригу о њима води седам анестезиолога: др Мирјана Поледица , др Бојана Грујић, др Стева Трифуновић. др Милијана Стефановић, др Весна Ђокић, др Бранислава Васић и др Вања Видаковић. Помоћ им пружа пет лекара из Ургентног пријема: др Миливоје Дикосавић, др Исидора Исаковић, др Наталија Мијаиловић, др Дејан Максимовић и др Лука Јанковић. Ту је и велики број сестара, без који овај систем не би функционисао.

Од 4. новембра они нису имали ни дан одмора. После осмочасовних смена бацају инфкетивну заштитну опрему, туширају се и одлазе кући са надом да вирус неће однети на себи својим породицама. Неретко се деси да се, док се спремају за одлазак кући, догоди нека хитна ситуација и да поново морају да обуку скафандере и врате се у црвену зону.

Поред физичке исцрпљености, овај посао са собом носи и велико емотивно оптерећење. Оно са чим су се запослени на интензивној нези сусрели током ових десет месеци, вероватно не би ни за читав радни век у редовним условима.

Лекарска и психолошка подршка пацијентима
Поред болести, пацијенти који су смештени у Општој болници суочавају се и са одвојеношћу од најближих, јер су посете забрањене. Пацијентима на респиратору понекад је тешко да са њима комуницирају и телефоном.
-Пацијенти су сами на респиратору, без физичке подршке породице. Иако није правило, дозвољавамо им употребу телефона. Међутим, неки од њих су толико исцрпљени да не могу ни да причају телефоном, или се заморе већ после неколико речи, наводи др Мирјана Поледица.
-Поред лекарског дела, пацијентима пружамо и моралну подршку. Слушамо њихове исповести, животне приче... Када почну да нам причају о томе шта су све чули о вирусу, знамо да су у фази када могу да иду од нас на одељење, каже др Јасмина Максимовић.

-Ово је грана медицине која и иначе има додира са смрћу. Међутим, то је сада постало свакодневно. На то не можемо да се навикнемо, каже др Јасмина Максимовић, начелница анестезиологије.
Шок соба, иначе, има осам постеља, али никада пре није била пуна. Раније су четири респиратора била довољна за читав округ. Сада их шабачка болница има 24.

Ниједан дан није лак, али неки су ипак тежи од других. Најемотивније доживе када умре млад пацијент или када у једном дану морају да интубирају њих неколико

На респираторима су две врсте пацијената. Они који су на неинвазивној вентилацији имају само маску и респираторну потпору за дисање. Интубација је инвазиван метод, где се пацијентима ставља тубус.

-Када је пацијент интубиран главни проблеми су инфекције и сепса. Због тога докле год можемо пацијенте држимо на неинвазивној вентилацији. Међутим, ако се погоршава њихово стање морамо да их интубирамо, а ту одлуку није лако донети, каже др Мирјана Поледица.

-Вентилација на респиртору се ради помоћу машине. Кисеоник се испоручује под притиском. То је основна разлика од обичне кисеоничке маске, додаје др Бојана Грујић.

Тимски рад
Да би у респираторној јединици све функционисало мора постојати одлична комуникација и сарадња између медицинског особља.
-Ово је тимски рад. Где једно стане следеће продужава. Добили смо много опреме. Сестре службе анестезије и реанимације су фантастичне. Када су “нормални” услови и добије се неки уређај обука крене од најосновнијег, а сада је све било убрзано и људи су се одлично снашли. Када смо почињали у марту имали смо четири респиратора који су били од различитих произвођача. Сада имамо седам или осам различитих врста и сви они се знатно разликују. Наше сестре су ту незаменљиве јер знају да раде на респиратору, али нам је јако значајна и помоћ сестара са других одељења које су се веома брзо уклопиле, наводи др Бојана Грујић.

Статистика из респираторне јединице каже да је највећи број пацијената старости од 40 до 60 година. Много је више мушкараца, чак пет до шест пута више него жена, које углавном имају и бољи исход лечења. Ипак, најмлађи пацијент који је преминуо у овој јединици је жена стара само 38 година. Најстарији пацијенти који су одавде отишли кући стари су 70 и више године. Највећи број умрлих је између 60 и 70 година, а најугроженији су дијабетичари, гојазни, пацијенти са срчаним проблемима и аутоимуним болестима. Нажалост, овде је преминуо и један пацијент рођен 1976. године, који није имао ниједну придружену болест.

-Многе ствари о овом вирусу ћемо тек сазнати. Велика напознаница је још увек зашто су неки пацијенти толико пријемчиви за тежу клиничку слику и због чега су код њих тако прогресивне промене, каже др Мирјана Поледица.

Слике патње пацијената медицинско особље носи са собом и када оду са посла. Док разговарамо смењују се емоције. Сећају се готово сваког пацијента, било да се његово лечење успешно завршило или да је исход био фаталан.

-Тешко је бити у том амбијенту сваког дана. Постоје ситуације у којима сте, уз сву опрему и лекове, немоћни и све што радите не даје резулате. Оно што нас теши и даје нам снагу да поново ујутру дођемо на посао јесу пацијенти којима смо помогли и који су отишли кући и наставили свој живот, наводи др Максимовић.

Кажу да их пацијенти, упркос заштитној опреми, препознају када се опораве довољно да се врате на одељење. Поздрављају их, а често и траже да погледају њихове најновије резултате како би се консултовали са њима, јер су у њих стекли велико поверење. Ниједан дан није лак, али неки су ипак тежи од других. Најемотивније доживе када умре млад пацијент или када у једном дану морају да интубирају њих неколико.

-Протокол је исти за све пацијенте и са свима поступамо исто. Ипак, уплив емоција је већи када се ради о неком млађем. Тешко је донети и одлуку да се неки пацијент интубира, наводи др Бојана Грујић.

Поред лекарског дела, пацијентима пружамо и моралну подршку. Слушамо њихове исповести, животне приче... Када почну да нам причају о томе шта су све чули о вирусу, знамо да су у фази када могу да иду од нас на одељење

-Са пацијентима имамо свакодневну комуникацију и наравно да није свеједно када дођемо у смену и видимо да неког од њих више нема, додаје др Поледица.

Докторке истичу да је страх на почетку био много већи, али да су се временом опустиле. Нажалост, када је пре неколико дана умро колега из шабачке болнице, као и један млади анестезолог из Београда, који при том нису имали никакве основне болести, схватили су да се Ковид може десити баш сваком.
Велике нада полажу у вакцни и верују да је то једини начин да се стане на пут вирусу.