ПРИЧЕ
ЕХ, КАКВЕ СУ НЕКАД БИЛЕ ЗИМЕ
Снег је, већ други дан, без престанка падао. Час је био крупнији, час ситнији, aли важно је да није престајао. Нисмо га мерили у сантиметрима већ према нози: до чланака, до колена, до појаса. Тај до појаса, био је најбољи.
Тих дана у школу смо кретали много paнијe. A y школи некако свечано, сви су били расположени. Најљући наставници су се осмехивали. Дечја граја остајала је у школи и ником ниje сметала. Велики одмор је нешто најлепше што се могло догодити. Hиje било времена за ужину, само су они дебљи јели.
“Коња”, лопте, грудвања, јурњаве, падања, туче, трљања, клизања, или једноставно, скакања у месту било је на претек. Ја сам имао увек доброг “коња”, једног снажног дечака којег сам морао хранити бомбонама да би пристао на јахање. И туче нису биле оне праве. Брзо су се завршавале јер ниje било времена за њих. Клизалице су биле дуге и увек су имале свог власника. Неки су јели леденице које су висиле са крова школског клозета. Девојчице су вриштале, јер смо покушавали да им ставимо снег за врат.
3воно за почетак часа нас је болело. Са собом смо уносили огромне количине снега. Безвољно смо седали у клупе, а наставу нисмо ни пратили. Поглед је био управљен према прозору и његовом белом величанству.
Најжешће зиме, шездесетих година, биле су око Светог Јована и Светог Саве. Школски распуст је био у току, па нико није био радоснији од нас. Снега је било у изобиљу, а мразеви тако јаки да су чак и деци сметали.
Устали смо рано и одмах дошли до прозора који је маглио од нашег топлог даха. “Пада, пада, види колико је нападао”! — урлали смо по кући и, падајући на под, превртали се преко главе. Хтели смо у седам ујутру да изађемо на улицу, али мајка нам је припретила потпалом, пошто је све варјаче на нас двојицу потрошила. На силу смо доручковали и обучени, тако да нам се само нос видео, изашли у дечији рај.
Напољу је врило као у кошници. Формирали смо групе за грудвање и за ту прилику направили утврђење од снега, а двобој се завршио тучом. Кварили смо девојчицама игру узимајући шаргарепу, тако да је Снешко Белић остајао без носа. Прекривали смо клизалице снегом, а несрећни пролазници својим падом изазивали су буру смеха. Кивни смо били на дечаке који су војничким цокулама парали добро углачане клизалице. Атмосферу зимског дана допуњавали су прапорци. Саонице су вукли чисти, дебели коњи, а кочијаш их је морао зауздавати, јер су подрхтавали у жељи да пређу у кас. Понеко је дозвољавао да се са нашим малим санкама закачимо за саонице и тако смо одвожени у други део града.
На Камичку, који је од почетка зиме био окован ледом, играли смо хокеј све док је било снаге у нама. Затим смо одлазили на Саву да гледамо човека који се купао међу сантама леда. Враћали смо се кући мокрих ногу, промрзли, испуцалих руку и образа. Парили смо ноге у лавору и стискали зубе због пецкања које је изазивао глицерин стављен на кожу оштећену хладноћом. Топла кухиња и страшан апетит чинили су да је сан брзо долазио на очи.
Радио је најавио музику коју је изводила мало позната група Битлси.
Тих дана у школу смо кретали много paнијe. A y школи некако свечано, сви су били расположени. Најљући наставници су се осмехивали. Дечја граја остајала је у школи и ником ниje сметала. Велики одмор је нешто најлепше што се могло догодити. Hиje било времена за ужину, само су они дебљи јели.
“Коња”, лопте, грудвања, јурњаве, падања, туче, трљања, клизања, или једноставно, скакања у месту било је на претек. Ја сам имао увек доброг “коња”, једног снажног дечака којег сам морао хранити бомбонама да би пристао на јахање. И туче нису биле оне праве. Брзо су се завршавале јер ниje било времена за њих. Клизалице су биле дуге и увек су имале свог власника. Неки су јели леденице које су висиле са крова школског клозета. Девојчице су вриштале, јер смо покушавали да им ставимо снег за врат.
3воно за почетак часа нас је болело. Са собом смо уносили огромне количине снега. Безвољно смо седали у клупе, а наставу нисмо ни пратили. Поглед је био управљен према прозору и његовом белом величанству.
Најжешће зиме, шездесетих година, биле су око Светог Јована и Светог Саве. Школски распуст је био у току, па нико није био радоснији од нас. Снега је било у изобиљу, а мразеви тако јаки да су чак и деци сметали.
Устали смо рано и одмах дошли до прозора који је маглио од нашег топлог даха. “Пада, пада, види колико је нападао”! — урлали смо по кући и, падајући на под, превртали се преко главе. Хтели смо у седам ујутру да изађемо на улицу, али мајка нам је припретила потпалом, пошто је све варјаче на нас двојицу потрошила. На силу смо доручковали и обучени, тако да нам се само нос видео, изашли у дечији рај.
Напољу је врило као у кошници. Формирали смо групе за грудвање и за ту прилику направили утврђење од снега, а двобој се завршио тучом. Кварили смо девојчицама игру узимајући шаргарепу, тако да је Снешко Белић остајао без носа. Прекривали смо клизалице снегом, а несрећни пролазници својим падом изазивали су буру смеха. Кивни смо били на дечаке који су војничким цокулама парали добро углачане клизалице. Атмосферу зимског дана допуњавали су прапорци. Саонице су вукли чисти, дебели коњи, а кочијаш их је морао зауздавати, јер су подрхтавали у жељи да пређу у кас. Понеко је дозвољавао да се са нашим малим санкама закачимо за саонице и тако смо одвожени у други део града.
На Камичку, који је од почетка зиме био окован ледом, играли смо хокеј све док је било снаге у нама. Затим смо одлазили на Саву да гледамо човека који се купао међу сантама леда. Враћали смо се кући мокрих ногу, промрзли, испуцалих руку и образа. Парили смо ноге у лавору и стискали зубе због пецкања које је изазивао глицерин стављен на кожу оштећену хладноћом. Топла кухиња и страшан апетит чинили су да је сан брзо долазио на очи.
Радио је најавио музику коју је изводила мало позната група Битлси.
Бане Јанковић
Најновији број
18. април 2024.
