Одважно крстари српским друмовима

Одувек је равноправно обављала све послове на имању, “раме уз раме” са својом браћом. Нису јој били тешки ни послови у шуми. Највише је као дете волела да држи волан у рукама и замишља да превози робу или путнике. Жеља из детињства јој се испунила и данас је 32-огодишња Јелена Снегић из Зукава једина жена професионални возач шлепера у коцељевачкој општини.

–Волела сам то од детињства. Била ми је жеља да положим и да возим и тако сам то решила да испуним. Положила сам за ту категорију и почела да возим, прво са старијим братом који је већ радио у МИГ Драган Ранковић. Убрзо сам и ја добила посао у тој фирми и почела самостално да возим- почиње своју причу ова необична девојка.

Већ годину дана крстари српским друмовима у свом шлеперу, привлачећи пажњу других возача и колега. Углавном се среће са зачуђеним погледима пуним дивљења и подршке. Многи у неверици испрате њену појаву за воланом.

–Где год да се појавим сви се одушеве и приђу да се поздраве, распитују се ко сам, шта сам, колико возим. Неки су мислили да сам и дужи период возач јер им тако делујем. Негде имам привилегију да ме пусте преко реда на утовар јер сам жена, негде не. Али, ја то разумем, јер сви журе и свима је у интересу да заврше туру и да иду даље на своју страну. Али, сви добро реагују на мене као возача и бодре ме. Знају шта је и какав је посао и схватају колико је додатно тешко једној жени да буде возач шлепера- прича Јелена.

Сећа се да јој је прва самостална вожња била до Шимановаца, на коју је отишла уместо брата. Одмах након те, уследила је нова за Нови Сад, а онда су почеле да се ређају туре и нови дани за воланом. Тако је почело...

ВОЛАН КАО ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА
Пре Јелене професионални возачи постали су њена браћа. Најпре годину дана млађи, Никола а затим и две године старији Живојин који је, каже, био одличан инструктор и заслужан је за њен успешан почетак рада за воланом.

–Увео сам је у посао. Научио шта и како треба да ради. Дефинитивно, ја сам много напоран када вози неко други. Оно што је она истрпела од мене током обуке, не би нико други. Нисам јој дозвољавао да направи ни једну једину грешку, чак ни ону која може да се толерише. Она би тако погрешно усвојила и то би остало заувек- каже Живојин, откривајући да му је било тешко да буде строг и да је критикује, али да је то чинио за њено добро.

И Јелена потврђује да није било лако издржати братову обуку, али да су јој све сугестије касније добро дошле, јер је све већ видела, научила и припремљена ушла у посао.
–Мислим да сам се, када сам кренула самостално да возим, одлично сналазила, имајући у виду да сам одмах по добијању дозволе села у шлепера, без претходног искуства са мањим камионима. У шлеперима се и поједини мушкарци теже сналазе и треба им више времена да савладају вожњу- прича једина жена професионални возач и додаје да сада ради потпуно равноправно са осталим колегама, осим што власник фирме има разумевања и не шаље је на туре у којима се остаје ноћу, на чему му је Јелена захвална.
Ова девојка се труди да у потпуности парира колегама у “мушком послу” и сматра да до сада у томе успева.

НИКОЛА, ЈЕЛЕНА И ЖИВОЈИН

Старији брат не крије да је поносан на своју сестру и колегиницу и истиче да је она на крају показала да је најјача, те да за њу не постоје препреке и поделе на “мушке” и “женске” послове.

–Ми смо одрастали на селу и радили све послове, а Јелена је уз нас, мушкарце, све радила. Некако је читав живот упућена на мушкарце и морала је да се бори за своје место под сунцем. Ту је ојачала- сматра Живојин.

И млађи брат се такође радује због сестрине испуњене жеље, али није од почетка подржавао њену намеру да постане професионални возач.

–Нисам био присталица тога. Причао сам јој да јој то не треба јер није ни мало лак посао- истиче Никола који се овим послом бави већ једну деценију.

Пре Јелене професионални возачи постали су њена браћа. Најпре годину дана млађи, Никола а затим и две године старији Живојин

Док су Јелена, Живојин и Никола на путу, њиховој мајци Гордани није лако. Брине, али поштује жељу своје деце која су се са воланима играла још од раног детињства и маштала да једног дана постану возачи.

–Знали су од малих ногу шта ће да буду. Увек се бринем када оду. Није то лако. Троје деце на путу. Опет, њих двојица су мушкарци, па је мало другачије. Али, за Јелену је теже. Међутим, шта да се ради. То је њена жеља била и моје је да је подржим у томе. Поносна сам мајка- напомиње Гордана.

ХЛЕБ СА СЕДАМ КОРА
О згодама и незгодама шоферског заната некада су нам, са малих екрана, приповедали Паја и Јаре. Данас о томе сведоче камионџије Баја и Жића. Да у овом послу не тече “мед и млеко” слажу се и Снегићи. Посебно то није случај данас.

–Слушајући приче старијих колега схватио сам да је раније било мање папирологије и да је возач ипак био уважаван када дође у неку фирму. Сада то није тако- оценио је Никола.

Снегићи додају да радно време возача не постоји. Дешава се да се остане превише, да се некада предуго чека на утовар или истовар, да се остане и дан и ноћ. Опет, има и дана када се посао раније заврши. Правило је да нема правила.

–У овом послу нема радног времена. Све зависи од туре, када си стигао, утоварио или истоварио робу. Зависи од фирме у коју идеш, њиховог радног времена. Има фирми у које дођеш и нема чекања али и оних у којима се никада не зна када ћеш завршити. Возач зна када ће кренути, али никада не зна када ће се вратити кући- објаснила је Јелена.

У први мах склони смо да помислимо како је плата возача висока. Међутим, ретко се има у виду чињеница да је радно време далеко веће од уобичајеног, осмочасовног. Када би се просечна плата људи за воланом поделила са радним сатима, било би јасно да је лични доходак око минималца.

–Од овог посла може да се преживи, као и од већине других. Рачуница је јасна и када би возили осам сати радно време имали би минималац. Не треба заборавити да многи возачи спавају у камиону, а то никако не може да се упореди са спавањем у својој кући, у свом кревету. И то има цену- каже Живојин.
На путу, у саобраћају, дешавају се бројне непредвиђене околности. Мањи или озбиљнији кварови. Зато је, напомиње Јелена, неопходно да је возач константно опрезан и сконцентрисан на оно што ради.
–Посао професионалног возача не подразумева само држање волана и шалтање, већ је важно да се све пропрати и што се тиче товара, папирологије и камиона. О свему мора да се размишља. Размишљаш о утовару и истовару, да ли ћеш стићи на време, колико си задужио и раздужио палета, мислиш о роби коју си задужио и коју треба да одвезеш неоштећену од једне до друге тачке. Ако се роба испретура, могу да ти је врате, а ми као возачи потписујемо папире и одговарамо за њу. Ту је и полиција, контрола на путевима. Много је ту ствари које подразумевају бављење овим послом. Сносиш пуну одговорност за све што се дешава од момента преузимања робе до истовара. Посао возача камиона је један веома одговоран посао. Међу најодговорнијим, што многи не знају и не разумеју. Уз то, нема празника, временских прилика или неприлика, класичног радног времена- додаје Јелена.

У породичној кући Снегића до скоро је било 13 чланова. Четири генерације које сложно живе под једним кровом данас су у српском селу праву реткост

Зато, истичу Снегићи, овим послом могу да се баве искључиво они, попут њих, који га воле. За сада су задовољни радом у другим фирмама. Ипак, не крију да би волели да једног дана оснују своју породичну фирму.

–Имамо ту жељу, али данас је веома тешко испратити све у овом послу и наплатити одрађено. Ту је важно наћи и посао. Нас као почетнике, ако не би они који траже превоз исплатили на време, били бисмо у проблему. То је још један од великих изазова у овом послу данас- сматрају Снегићи.

РАДОМ И СЛОГОМ ДО ПОРОДИЧНЕ СРЕЋЕ
У породичној кући Снегића до скоро је било 13 чланова. Четири генерације које сложно живе под једним кровом данас су у српском селу праву реткост. Ова породица је и по томе специфична. Главну реч у домаћинству и даље има отац Зоран. Он обавља све послове на имању, али у помоћ му прискачу и деца, која сваки слободан тренутак користе за рад у газдинству, како би се све обавило благовремено и ваљано.

Живојин, Никола и Јелена не желе да запоставе своје имање. Када нема посла за воланом, има га код куће и зато, додају, никада немају слободан дан.

–Код нас је та заједница одлично функционисала и даље функционишемо без икаквих сукоба и неразумевања. Мада, морам признати да је свима тај наш однос необичан. Нико не може да верује да живимо заједно у слози. Ми смо једноставно научили тако, навикли смо на буку и галаму јер нас има пуно. За сада имамо у породици петоро деце и шесто на путу. Свако се поноси са оним што има. Ми се поносимо нашом децом- прича Јелена, поносна тетка пет девојчица.

Пре него што је постала професионални возач ова девојка је све послове обављала на имању као и њена браћа. Рушила је стереотипе на сваком кораку. За њу никада није важила подела послова на мушке и женске. Ишла је у шуму, на њиву, обављала и грађевинске радове. Зато је, додаје у шали, татин син.
–Ја је стварно никада нисам одвајао од синова. Радила је све послове и ишла да ми помогне где год је и шта требало- прича Зоран и напомиње да су сви чланови његове породице прави весељаци. Воле музику и не жале да у тренуцима среће и весеља часте музичаре.