„Ишли смо по свим селима и цело село је долазило на концерте у домове културе. Оживели смо време о ком сам ја само слушала. Музичар лута па налута, а сарадња са шабачким музичарима је за мене савршена околност. Никада себе нисам опредељивала жанровски. Води ме тренутни осећај и када чујем врхунско извођење заљубљујем се у тај звук“ прича Александра Сашка Падров за „Глас Подриња“
Каже да је Шабац њу призвао да би у њему пронашла своје срце и емоцију. Александра Сашка Падров позната је свим шабачким љубитељима добре музике, без обзира на жанр. Ради као професор соло певања у Музичкој школи “Петар Кранчевић” у Сремској Митровици, а често помаже и колегама у Шапцу. Ван школског програма Шапчани знају да јој није страно да се лати микрофона ни на забавама, а шира публика упознала ју је пре неколико година на манифестацији “Шабачки караван”.
Записи за будуће генерације Сашка у наредном периоду планира семинаре, радионице, што више бављења педагошким радом, али и концерт чим то околности дозволе. Има и једну још увек неостварену жељу, на којој ће радити. Велика жеља, коју морам себи да испуним, ми је да напишем пројекат за обраду стаорградских изворних песама. Кренућу од севера, а касније кроз целу Србију. Песме бих урадила за клавир и све бих снимила и аудио и видео. Желим да остану нотни записи тих песама за будуће генерације, каже Сашка.
-На једној вечери у Никинцима упознала сам Тању Радовановић, професорку из шабачке Музичке школе. Рекла ми је да прави “Шабачки караван” и позвала ме да учествујем у њему. Ишли смо по свим селима и цело село је долазило на концерте у домове културе. Оживели смо време о ком сам ја само слушала. После тога уследио је Гибин концерт у Шабачком позоришту, на ком сам наступила као гост. Видела сам да имам блискост и заједничку “жицу” са шабачком публиком. Направила сам солистички концерт у Позоришту на ком сам певала севдалинке у џез обради. Било је феноменално, а сала је била препуна, прича Сашка о првим искуствима са шабачком публиком.
Ипак, није само публика она са којој је нашла заједнички језик у овом граду. Ту су и музичари. -Шабачки музичари су виспрени. Имају посебну музичку енергију. Музичар лута па налута, а сарадња са шабачким музичарима је за мене савршена околност, каже Сашка.
Певала сам чим сам проговорила Живот су јој обележиле селидбе и то оне на које је била приморана. Рођена је у Вуковару пре 45 година и одрасла у породици где је било уобичајено устати од ручка да се одигра коло које свира на радију. Тамо је уписала и нижу музичку школу.
Песма из „корона године“ За нашу саговорницу најтеже године су уједно биле и прекретнице. Недавно је снимила песму „Још мирише младост на тебе“ и спот који су изнедрени из године у којој је све било на пузи. -Јако дуго смо радили на тој песми. Започета је пре епидемије и успели смо упркос свим околностима иако је реализација прекидана више пута. На крају је спот ипак успешно снимљен, каже Сашка.
-Сви у фамилији су ми били музикални. Очеви су из Далмације, обе бабе из Лике, деда по мајци од Љубовије, тако да су у мени измешани сви ти музички утицаји. Чим сам проговорила певала сам. Никада ме није привлачило да будем певачица, једноставно сам то радила од када знам за себе. Како сам упорно остајала без гласа, родитељи су ме уписали на клавир и тада сам мислила да ћу бити пијаниста.
Планирала је да и у средњој музичкој упише клавир, али професори су желели да чује како пева. Полагала је и једно и друго и уписала соло певање.
-Верујем да ми је тај пут зацртан, а ја сам га само пратила. Никада ми нико није стајао на њему, само сам имала огромну подршку, каже Сашка.
Са 14 година рат је први пут одваја од куће. Тузла је била најближа, али и једина погодна да настави школовање.
-Први пут сам осетила шта значи бити сам, далеко од куће, у потпуно непознатом окружењу, међу људима који су за мене говорили други језик, јер сам дошла из неке сасвим друге средине. Када сам била други разред средње ратна судбина задесила је и Тузлу. Опет сам била приморана да мењам место боравка и тада долазим у Србију. Моји су тада већ били дошли из Вуковара у Општину Руму, у Никинце, где смо имали фамилију, тако да сам се и ја ту обрела, наводи Сашка.
Музика је сцена Жеља за музичким образовањем даље је води у Нови Сад, где уписује Музичку школу “Исидор Бајић”. Школовање је почела код Призренке Петковић, широј јавности познатој по улози у серији “Љубав на сеоски начин”.
-Она ме је спремила за академију коју сам завршила у Београду код професорке Радмиле Смиљанић на Факултету музичких уметности. Бура која ме је стално покретала у животу довела ме је ратне 1999. године, на срећу, у Сремску Митровицу. Ту сам започела радни однос као професор соло певања. Почела сам да радим пре него што сам дипломирала. Почињу да се нижу различити успеси мојих ученика и тако сам се већ као млад професор остварила на републичким и међународним такмичењима.
На РТС-у са Шапчанима Александра Сашка Падров је радијски солиста од 2006. године. Прошла је званичну аудицију на Радију Нови Сад. Певала је на фестивалима Златне војвођанске жице и Златна тамубрица и тако стекла искуства са радијским оркестрима. Гостовала је у бројним музичким емисијама и тако остварила одређени број трајних снимака. -Ове године сам учествовала на Сабору народне музике са колегама из Шапца. Миленко Божић је радио музику, његова супруга Нада текст, а син Александар аранжман за песму „Месец ме је издао“.
Пронашла се у педагошком раду. На децу у школи преноси и животно и сценско искуство. Поред рада у Музичкој школи, у Митровици држи и Рок школу.
-Музика је сцена. Не можемо да певамо само у соби. Учим их да се у учионици понашају као да су на сцени. Инсистирам на доброј дикцији, на разговетном говору. Рок школу похађа пет девојака и то је максималан број да бих са њима могла да радим индивидуално. Та деца иду иначе у Музичку школу, али овамо имају више музичке слободе, наводи Сашка.
Заљубљена у добар звук Уметница раскошног гласа изводи све жанрове и пева на више језика. За њу не постоји лоша музика и сматра да све може бити добро у квалитетном извођењу.
-Сматрам да ће уметник ако је непотпун или се плаши неког жанра рећи да нешто није квалитетно.
Никада себе нисам опредељивала жанровски. Када слушам неки добар џез или неку популарну песму у џез обради тада сам потпуни заљубљеник у џез. Када сам у кафани само бих певала Виду Павловић. Води ме тренутни осећај и када чујем врхунско извођење заљубљујем се у тај звук. Најважнија је атмосфера. Музика је енергија. Када умемо да је осетимо постаје врхунска уметност. Не треба да је делимо на народну, забавну... Све може да буде забавно, сматра Сашка.
Ћерка Дуња слуша модерну музику, а када Сашка запевушу неки „тешки народњак“ пита је зашто пева „ту накарадну музику“. Иако има изузетно развијен слух више је интересује сликарство.
