Човек ређи од генија

У новембру прошле године, у издању Гласа Цркве и Компаније Нoвости, изашла је књига „Ево човека“ протођакона др Љубомира Ранковића. Ово модерно житије Светог Патријарха Павла разграбљено је за петнаестак дана у комплетном тиражу од 7.000 примерака. У припреми је друго издање.
- У нашем времену препуном контроверзи једино Патријарх Павле није био споран. Као такав стоји пред лицем своје епохе као град на гори, видљив одасвуда. Привлачила ме je његова необична личност пуна само њему специфичне харизме. По природи ствари, супротности се привлаче. Другачији у свему, проговорио сам. Осетио сам потребу да пишем о њему као човеку, мотивисан његовом животном лозинком „Будимо људи!“, каже др Ранковић који је писао о бројним горостасима православља.
Павла Човека Божјег сам народ је препознао као „свеца који хода“. И то народ несклон слози, напротив, онај који прави вечне поделе и гложи се око ситница. Први међу једнакима дао је пример свима како треба живети. Виђали су га у градском превозу, како хода улицама Београда, застајући поред књижара, или у шетњи Калемегданом где је брао коприву. Његова скромност је надразумна нама земнима, иако смо сви позвани на светост.

„Берђајев је рекао: Генерал, министар, епископ... су симболи. Светитељ је сама стварност. Свети Патријарх Павле постао је наша вечна стварност.“

- Народни геније први га је уочио и од њега створио свој узор и идеал. У првом реду, православни народ. Чак су и атеисти присиљени да са пуно обзира и такта о њему говоре и пишу, осим оних блазираних и вулгарних. Његова посебност сваког присиљава на опрез. Он је једноставно Патријарх Павле. Та чињеница обавезује. На први поглед све његово било је толико обично и блиско, наизглед лако и остварљиво, а истовремено недостижно и непоновљиво за многе од нас – људе овога света и века. Његова необична обичност јесте мој пресудни изазов за писање, а биће за многе и многе које додирне снага његове харизме и чудесна светлост и светост његовог живота.

КАКО ЈЕ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ДОЧЕКИВАО НОВУ ГОДИНУ
„Виђан је на улазу у зграду Скупштине, Владе, Председништва и Белог двора, са белом патријарашком паном на глави, а у ноћним сатима виђали су га и са сиротињом и бескућницима. И као епископ и патријарх сам себи је шио, крпио, прао и чистио одећу и обућу. Много је радио, а мало се одмарао. Спавао је врло мало, три-четири сата по поноћи, на тврдој и неудобној постељи. Касно је легао а рано устајао на молитву и послушање. Сам себи је припремао храну од разног биља, поврћа и воћа. Одрекао се плате патријарха, а живео од скромне пензије коју је делио са сиротима. Одбијао је сваку раскош и удобност. Патријаршијски двор био је његов манастир. Једне новогодишње ноћи, док је Београд блештао од празничних украса и расвете, док је небо горело од ватромета, а зидови града подрхтавали од гласне музике и песме, управник патријаршијског двора смотрио је Патријарха Павла како уз прозор своје монашке келије, према уличном светлу, чита молитве и псалме...”.

Ранковић доноси савремену биографију о животном и духовном путу највољенијег српског патријарха, кога је упознао као ђак Богословије у Крки и поред кога је, у неретким сусретима са њим, имао прилику да узраста. Описао је живот Гојка Стојчевића од његовог рођења 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, у Славонији. „Највећи бескућник новије српске повести одрастао је без родитеља“, пише протођакон, у детињству и младости потуцао се од немила до недрага, „живећи више небом него хлебом“. Са намером да буде лекар и душе и тела, студирао је два факултета, теолошки и медицински. На срећу српског народа, завршио је Богословију, а замонашио у тридесетим годинама. Од октобра 1957. до децембра 1990. године као владика рашко – призренски живео је са својим народом, састрадавајући са њим, уливајући му веру у невремену. На трон Светог Саве, као 44. првојерарх, дошао је избором у деветом кругу гласања на ванредном Сабору одржаном 1. децембра 1990. Тако је постао духовни вођа српског народа, тада прокаженом и оклеветаном од стране светских моћника, у једном од најтежих периода савремене српске историје. Упокојио се 15. новембра 2009. у Београду. Памтимо како га је, као никога никада, испратило стотине хиљада верника у шпалиру дугом неколико десетина километара до манастира Раковица.

„Таквог човека никада у животу нисам срео. На неки чудан начин био ми је очаравајуће близак и истовремено застрашујуће далек. Ова књига је и моје распеће на великом крсту поменутих крајности.“

Својом светошћу светлео је у тами и изазовима преласка у нови миленијум. Служио је Богу и роду. Живео је Христом. „Смањивао се пред својим Господом и ближњима до атома, а духом растао до „мере раста висине Христове“. Најмањи растом видео се са највеће даљине, сходно јеванђелској речи: „Не може се сакрити град кад на гори стоји“. Дословно је живео како је Господ рекао: “Који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.“

СЛОБОДНЕ АКТИВНОСТИ ВЛАДИКЕ ПАВЛА
Протођакон Ранковић имао је прилику да као ђакон тадашњег епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића ближе упозна тада владику рашко-призренског Павла, док су обојица боравила у манастиру Благовештење у Овчару. У истом периоду, у манастирску бању стигао је и владика рашко-призренски Павле.
- Долазио је, редовном аутобуском линијом, без пратње. Сам је носио свој коферчић са неопходном гардеробом и стварима. За мене су то били благословени дани. Посебну харизму његовом лику давала је чињеница да долази са мученичког Косова и Метохије. После ручка, владика Јован би се одмарао у својој соби. За владику Павла тада су почињале „слободне активности“. Био је стално у покрету и у неком послу, који би сам смислио. Изнео би стару кожну торбицу са алатом и мајсторисао. Поправљао би браве, шарке, фасунге од сијалица, електричне прекидаче, фрижидере и шпорете, причвршћивао држаче олука и расклиматане ногаре од столова и столица. Џепним ножићем и маказама орезивао би руже, подсецао неплодне гранчице на воћу. Добровољно сам се придруживао и био помоћник и шегрт у послу. Уз посао су текли духовни разговори. Поменух му једанпут мишљење појединих светих отаца о апокатастази (опроштају грехова свима), и рекох да један од светих отаца каже да ипак о тим „понорима Божјег милосрђа не треба говорити пред гомилом“. Шеретски узврати: „А у шта ви, оче ђаконе, себе убрајате?“ Рекох: „У гомилу која има срећу да о овоме разговара са светим човеком“. Постиди се и поцрвени. Саже главу и више за себе рече: „Какав свети човек... Далеко сам ја од тога. Нико није свет, осим једнога Бога“.

- Ово је епоха незапамћеног људолома и нечовештва у историји. Човек је ређи од генија. У мојој књизи, Човек је најузвишенији етички идеал и образац, који се у овом палом свету достиже и остварује кроз велики подвиг, самоодрицање, служење и жртву. Раздуховљени и размажени савремени човек, навикнут на комфор и комодитет, хедонизам и благовање, није спреман на одрицање. Живи и плута на површини живота. Његово духовно, морално и ментално стање данас је „бљутава апокалиптичка попара“, како би рекао Достојевски. Патријарх Павле по свему је антипод своме времену и својим савременицима. Читавог живота, аскетским животом, до крви и зноја, одгонетао је тајну Човека.
Стил др Ранковића, једног од највећих ерудита Српске православне цркве, јасан је и прецизан, прилагоћен нашем времену и читаоцу, као и личности о којој пише, посебној личности која је постала национални мит, о којој се, једанаест година после упокојења, препичавају приче и анегдоте. И данас живи међу нама, као узор и образац истинског живљења, као инспирација.
- Написано је доста књига о Патријарху Павлу. Писаће се још. Ово је мој Патријарх Павле.