Пут у вечност

Те не тако давне 1972. године, ко би рекао да ће се у срцу Босне у Варешу родити дечак, који ће маштати да истражи и одгонетне цео свет. Прво је у глави обрисао границе. За њега оне су давно престале постојати. Школовање пролете у игри, са лоптом и сновима.
Видевши прве тадашње мотоцикле, очи су му засијале. Маштао је да оседла свој двоточкаш и да путује.
Таман кад је требао да осети лепоте и ширину света, са својих двадесет година преживео је крвави рат и прерано стасао у озбиљног човека. Рат у њему није уништио ни људскост, нити подстакао мржњу.
Стихија рата га је довела у Шабац. Од ничега кренуо је да ствара. Породицу. Живот. Пријатеље. Није му било ни мало лако, али када имаш срце пуно исконске љубави и доброте, сви путеви су твоји и некако ти живот коцкице намонтира тако да се пењеш, падаш и устајеш са лакоћом.
Научио је да прво мора створити темељ, док га ствара-машта мора креирати снове. Неки људи само сањају, ретки успевају претворити снове у јаву. Сањао је о мото клубу и учествовао активно у оснивању “Чивије” 2004 године, и имао незадрживу амбицију да клуб порасте и са поносом буде део нашег града, нашег малог Париза. Клуб је одавно постао синоним успешног и доброг клуба на државном нивоу. Босанац је био синоним клуба.
За његову визију и Париз је мали. Решио је да се боје наше Чивије завијоре свуда у Европи и свету. 2013. године Кефалонија у Грчкој била је само узлетна писта за његов пут мотором до бескраја.
Четвртог априла године 2014. кренуо је да у Африку у срце Сахаре забоде заставу “Чивије”. Смело, одважно и поносно. За свега 13 дана путовања по копну обавио је задатак.
Гле тужне судбине, на исти дан после 7 година пошао је у вечност.
Дизао је прашину мотором и у Русији 2015. године, у Финској, Пољској и у већем делу Европе. 2016. године кроз уске уличице Сицилије, преко плочника Рима, оде у срце Тоскане. И није доста. Има пута још.
Огрну Чивијин прслук и правац Доломити. Географијом и мапом света владао је суверено.
2017. године 20.000 километара и 45 дана на два точка проведе. Преко Русије, Казахстана дође у пустињу Гоби, пређе је жив, здрав и насмејан. У Улан Батору поклони се великом Џингис Кану. Не слутећи да ће за нас постати већи и од њега. До Кинеског зида отпраши и правац кући.
Само неко ко истински воли, сваким својим атомом, може доћи после 45 дана пута у родни град, наздравити са оном неизмерном масом људи у клубу која је дочекала освајача Гобија, окренути се и рећи: „Извините, Мачва игра за 15 минута морам на стадион“.
Велико је то срце било. Било је ту места и за фудбал. 2015. године је постао активан члан управе фудбалског клуба Мачва. Нема те дестинације где је Мачва играла, а да се он није појавио.
И који је то проблем могао да се испречи а да он први не крене да га решава како зна и уме ? Прагматичан. Невероватно флексибилан и толерантан.
У најтежим моментима за клуб, несебично је помагао и борио се пуног срца да и Мачвине боје опет засијају као некад. Дечачком снагом, упорношћу и енергијом савладао је и насавладиво. Јер Мачва је Шабац. А Шабац је заволео давно.
Неизмеран је његов учинак у историјским успесима Мачве. Последња утакмица где је присуствовао била је са Црвеном Звездом.
Нико није сањао да би Ковид могао да узме таквог човека.
Здрав, умерен у свему, јак, и за нас неуништив и бесмртан. Ако би морали само у једној речи да га опишемо, рекли би реч мотор. Мотор покретач. Или ткиво. Ткиво које нас је везивало.
Не могу се избројати путовања на која је кренуо, и несебично са собом повео и оне који су имали само жељу за путовањем. Покретао је он и дружења. Знао да нам побрка улоге. Да мотоциклистима уручи лопту па се заиграше мотоциклистичке утакмице у Шабачком атару, и зачас он то прошири, па се лопта нађе и на територији целе бивше Југе. Фудбалери на мотоциклу као возачи и сувозачи на мото скупу су овде редовна појава. Повезао нас је.
Не знамо за хуманитарну акцију коју није помогао, и у којој није учествовао.
Ми смо га знали као Босанца. А памтиће се као неко ко је пронео име града Шапца, Шабачке “Чивије” и Мачве на најлепши начин по свету.
Пригрлио је Шабац, и Шабац је њега. Одласком у вечност, растужио нас је све.
Четвртог априла нам је личило да и камен сузу пушта на Летњиковачком гробљу. Породица скрхана болом.
Владин бол за сином је неизмеран. Милена је изгубила брата.
Неизмеран је и бол свих оних душа које си неизмерно волео, са којима си се дружио и животе им улепшао.
Јој како би нас изгрдио да нас види уплакане! Бришите те сузе, и главу горе!
Оно што ће остати је осмех, понос и срећа на помен твога имена. Јер били смо савременици. Сапутници. Борци.
Најпоноснији су твој син Оги и Стефан, ћерка Ника, и Маријана. Причајте о њему, његовим доживљајима и будите поносни на оца и животног сапутника! Докле год је у причама нашим, живеће!
И ко је уопште чуо да је умро један Загор Тенеј, јунак наших дана?! Нико! Тако ни наш добри друг, брат, пријатељ, отац, животни сапутник и пример доброг човека неће умрети.
Вечити дечаче, улепшаћеш и обогатити то место где си отишао, ког нема на нашим мапама. И да знаш, увек ћеш нам недостајати.