Немар који забрињава

Много питања без одговора. У „Синдикату“ постоји велика Милићева слика. У „Шећерани“ је такође било једно Милићево платно, за које не знамо где се сада налази. Такође, не знамо колико је у „Зорки“ било слика. Знамо да је у Апотекарској установи било много добрих слика, од којих су неке пренете у Музеј, али поуздано знам да су неке од њих завршиле на Купујем/Продајем. Једна од њих била је уље на платну Драгана Мартиновића. Када су колекционари „дигли фрку“, слика је волшебно враћена, каже наш саговорник

У потрази за идентитетом, започели смо истраживање о несталим уметничким делима у предузећима и установама Шапца, у, можда неоснованој, али упорној нади да ћемо доћи до одговора. Многа дела најзначајнијих српских ликовник, као и знаменитих шабачких уметника, деценијама су остала недоступна широј културној јавности. Питамо се да ли су присвајана, преправљана или уништавана. Можда је немар кључна реч.
Разговарали смо са Мирољубом Мијушковићем, чланом Градског већа задуженим за културу.
У новембру прошле године, Министарство културе и информисања упутило је допис свим градовима у Србији да се изврши ревизија збирки фондова установа заштите чији су оснивачи јединице локалне самоуправе?
- Пре него што одговорим на Ваше питање, желим да кажем да је „Глас Подриња“ отворио занимљиву и увек актуелну тему о несталим уметничким делима, пре свега, о сликама Владислава Лалицког и Владимира Војводића. Сви смо знали за то, причали између себе, ми новинари и уметници, али то питање нико у медијима није поставио педесет година. Зато што су многа уметничка дела нестала, ревизије непотпуне, а фондови неуређени? Свака част „Гласу Подриња“ на отварању ове теме, али је велики проток времена. Дошли смо у ситуацију да немамо одговоре, да се бавимо нагађањем. Шта се догодило са поменутим сликама? Моје мишљење је да је у питању немар, само је питање када се то догодило.

„О уљу “Девет дирека” у граду су владале разне контроверзе: да је слика загубљена; да се налази у некој од приватних колекција у Србији; да је у Русији...
Ова слика из 1928. године приказује тадашњу култну шабачку кафану, раније конак кнеза Станка Јуришића, подигнут 1807. године, у којој су се окупљали шабачки писци, сликари, професори, трговци, боеми... У њој су уређиване и новине, јер се ту налазила неформална редакција Шабачког гласника.
Да цитирам кустоса Бранислава Станковића, “када ју је Чалић представио на својој првој самосталној изложби, стекла је наклоност не само савременика, заљубљеника у уметност, већ и локалане штампе и тај сентимент остао је до данас, штавише - још појачан, јер је њеним ‘губљењем’ добила ноту недостајућег артефакта, који на најнепосреднији начин сведочи о златном добу Шапца као Малог Париза.“
На овом месту у центру града сада се налази Банка Интеза, а пре тога је тамо био хотел “Југославија”, који је 1934. године озидао Аца Кнежевић, потомак Тодора Кнежевића, једног од тројице шабачких трговаца из чувене градске песме Пошетали шабачки трговци.“

Поменути допис био је једна од првих ставки на новом радном месту?
- Шестог новембра прошле године, Министарство културе послало је циркуларно писмо свим градовима. Захтев за ревизијом збирки фондова установа заштите чији су оснивачи јединице локалне самоуправе проследио сам свим установама културе у Шапцу, које су направиле списак и проследиле га Министарству. Народни музеј Шабац је установа заштите пар екселанс. Тадашња директорка, Нела Тонковић, оформила је комисију која је прегледала музејске збирке. Утврђено је да је 21.239 укупан број предмета из разних збирки. Оно што је невероватно је да је комисија отписала 573 предмета. Шта се догодило са њима? У Праисторијској збирци, у складу са ревизијом, број отписаних предмета је 27, у Античкој 169, Историјској I - 129, Историјској II - 119, Нумизматичкој 3, Збирци ликовне уметности 14, Примењене уметности 8 и у Етнолошкој 104.

Зна ли се када је последњи пут рађена ревизија?
- Управо је у томе проблем. Не знамо када је последњи пут рађена ревизија, у ком периоду су предмети отписивани, да ли су склањани, или затурени. Проблем је што никада права примопредаја дужности није обављена. Од 2000. године наовамо, директори су се мењали у кратким роковима, а ту увек постоји опасност од преписивања папира, које нико не проверава. У сваком случају, предмети су нестали, што значи да су можда оштећени, или да не припадају сви музејској збирци, него да се, можда, налазе у некој студијској збирци, да се променила категоризација. Уколико су ти предмети отписивани из музејске у студијску збирку и негде затурени, њихова ревизија није рађена.
Можда би требало истражити и студијске збирке?
- Питање је добро, али отвара додатно: Како истражити више од 20.000 предмета које се налазе у згради Музеја? Овде долазимо и до начина чувања предмета. У допису из Музеја стоји: „Након увида у затечено стање депоа, увидели смо да је недостатак простора и адекватне опреме евидентан, да су разнородни предмети смештени у истим условима, неретко на истим полицама, ормарима или кутијама, а мањак простора често отежава манипулисање предметима.“ Људи који се баве заштитом посвећени су свом послу, ту нема нимало сумње, али зашто су разнородни предмети на истим полицама? Није ствар само у простору, него у разврставању предмета у постојећим условима. И они сами кажу да постоји збрка. Хајде да се направи мало реда.
Недостатак адекватног простора јесте озбиљан проблем?
- Разумем да не постоји адекватан депо, али за ових шест месеци нисам видео ниједан папир од Музеја. Можда постоји неки простор у граду који може адекватно да се опреми, да буде близу Музеја. Јесте компликовано, али, хајде да пробамо да решимо. Да бисмо уопште кренули у реализацију, најпре морамо имати иницијативу од самог Музеја. Да се прецизира колики би требало да буде простор, које би услове требало да има и да се пројекат достави Градској управи. Да покушамо да „гурамо“ тај пројекат из градског буџета, од Министарства културе, на разне начине. Морамо сви да будемо ангажованији, да не би остало само на причи. Чињеница је да се збирке повећавају из године у годину. Једном када буде превише, нећемо имати где да ставимо предмете.

Питање је шта је са уметничким сликама које су биле у друштвеним фирмама које су приватизоване?
- Доживели смо транзицију, променио се систем, а са фирмама куповане су и слике. У „Синдикату“ постоји велика Милићева слика. У „Шећерани“ је такође било једно Милићево платно, за које не знамо где се сада налази. Такође, не знамо колико је у „Зорки“ било слика. Знамо да је у Апотекарској установи било много добрих слика, од којих су неке пренете у Музеј, али поуздано знам да су неке од њих завршиле на Купујем/Продајем. Једна од њих била је уље на платну Драгана Мартиновића. Кад су колекционари „дигли фрку“, слика је волшебно враћена.
Шта је са сликом Стевана Чалића „Девет дирека“, која се налазила у просторијама СДК?
- Чалићева слика је била тамо до 2004. године, када је СДК расформиран. Пошто је био под патронатом Народне банке, све што је било тамо, пренето је у централу, у Београд. Значи, Народна банка баштини те слике. Не постоји начин да је купимо, јер је евидентрана код њих као културно добро, али идеја је да, уз помоћ Министарства културе, слика ипак буде изложена у сталној поставци Музеја, уз напомену чије је власништво. Технички је то могуће, изда се реверс, који се обнавља сваке године, наравно док постоји обострани интерес. Та слика има емотивну вредност и друштвену харизму само овде, зато што осликава шабачку кафану.
Шта даље, или одакле почети?
- Најпре морамо да потражимо и пронађемо где се шта налази, да подвучемо црту, да знамо одакле да почнемо. Када је нешто од националног и градског значаја, не може да се прода тек тако, мора да буде ту где је намењено. Вратићемо све што можемо, али морамо поћи од онога што имамо, морамо знати чиме располажемо.
Нестајале су зграде, што отвара ново поглавље: Наш однос према непокретним културним добрима.
- Има ту доста материјала.

М.Филиповић

Инфо

Берза

Немар који забрињава

Град у фокусу

Остале вести

Најновији број