Nemar koji zabrinjava

Mnogo pitanja bez odgovora. U „Sindikatu“ postoji velika Milićeva slika. U „Šećerani“ je takođe bilo jedno Milićevo platno, za koje ne znamo gde se sada nalazi. Takođe, ne znamo koliko je u „Zorki“ bilo slika. Znamo da je u Apotekarskoj ustanovi bilo mnogo dobrih slika, od kojih su neke prenete u Muzej, ali pouzdano znam da su neke od njih završile na Kupujem/Prodajem. Jedna od njih bila je ulje na platnu Dragana Martinovića. Kada su kolekcionari „digli frku“, slika je volšebno vraćena, kaže naš sagovornik

U potrazi za identitetom, započeli smo istraživanje o nestalim umetničkim delima u preduzećima i ustanovama Šapca, u, možda neosnovanoj, ali upornoj nadi da ćemo doći do odgovora. Mnoga dela najznačajnijih srpskih likovnik, kao i znamenitih šabačkih umetnika, decenijama su ostala nedostupna široj kulturnoj javnosti. Pitamo se da li su prisvajana, prepravljana ili uništavana. Možda je nemar ključna reč.
Razgovarali smo sa Miroljubom Mijuškovićem, članom Gradskog veća zaduženim za kulturu.
U novembru prošle godine, Ministarstvo kulture i informisanja uputilo je dopis svim gradovima u Srbiji da se izvrši revizija zbirki fondova ustanova zaštite čiji su osnivači jedinice lokalne samouprave?
- Pre nego što odgovorim na Vaše pitanje, želim da kažem da je „Glas Podrinja“ otvorio zanimljivu i uvek aktuelnu temu o nestalim umetničkim delima, pre svega, o slikama Vladislava Lalickog i Vladimira Vojvodića. Svi smo znali za to, pričali između sebe, mi novinari i umetnici, ali to pitanje niko u medijima nije postavio pedeset godina. Zato što su mnoga umetnička dela nestala, revizije nepotpune, a fondovi neuređeni? Svaka čast „Glasu Podrinja“ na otvaranju ove teme, ali je veliki protok vremena. Došli smo u situaciju da nemamo odgovore, da se bavimo nagađanjem. Šta se dogodilo sa pomenutim slikama? Moje mišljenje je da je u pitanju nemar, samo je pitanje kada se to dogodilo.

„O ulju “Devet direka” u gradu su vladale razne kontroverze: da je slika zagubljena; da se nalazi u nekoj od privatnih kolekcija u Srbiji; da je u Rusiji...
Ova slika iz 1928. godine prikazuje tadašnju kultnu šabačku kafanu, ranije konak kneza Stanka Jurišića, podignut 1807. godine, u kojoj su se okupljali šabački pisci, slikari, profesori, trgovci, boemi... U njoj su uređivane i novine, jer se tu nalazila neformalna redakcija Šabačkog glasnika.
Da citiram kustosa Branislava Stankovića, “kada ju je Čalić predstavio na svojoj prvoj samostalnoj izložbi, stekla je naklonost ne samo savremenika, zaljubljenika u umetnost, već i lokalane štampe i taj sentiment ostao je do danas, štaviše - još pojačan, jer je njenim ‘gubljenjem’ dobila notu nedostajućeg artefakta, koji na najneposredniji način svedoči o zlatnom dobu Šapca kao Malog Pariza.“
Na ovom mestu u centru grada sada se nalazi Banka Inteza, a pre toga je tamo bio hotel “Jugoslavija”, koji je 1934. godine ozidao Aca Knežević, potomak Todora Kneževića, jednog od trojice šabačkih trgovaca iz čuvene gradske pesme Pošetali šabački trgovci.“

Pomenuti dopis bio je jedna od prvih stavki na novom radnom mestu?
- Šestog novembra prošle godine, Ministarstvo kulture poslalo je cirkularno pismo svim gradovima. Zahtev za revizijom zbirki fondova ustanova zaštite čiji su osnivači jedinice lokalne samouprave prosledio sam svim ustanovama kulture u Šapcu, koje su napravile spisak i prosledile ga Ministarstvu. Narodni muzej Šabac je ustanova zaštite par ekselans. Tadašnja direktorka, Nela Tonković, oformila je komisiju koja je pregledala muzejske zbirke. Utvrđeno je da je 21.239 ukupan broj predmeta iz raznih zbirki. Ono što je neverovatno je da je komisija otpisala 573 predmeta. Šta se dogodilo sa njima? U Praistorijskoj zbirci, u skladu sa revizijom, broj otpisanih predmeta je 27, u Antičkoj 169, Istorijskoj I - 129, Istorijskoj II - 119, Numizmatičkoj 3, Zbirci likovne umetnosti 14, Primenjene umetnosti 8 i u Etnološkoj 104.

Zna li se kada je poslednji put rađena revizija?
- Upravo je u tome problem. Ne znamo kada je poslednji put rađena revizija, u kom periodu su predmeti otpisivani, da li su sklanjani, ili zatureni. Problem je što nikada prava primopredaja dužnosti nije obavljena. Od 2000. godine naovamo, direktori su se menjali u kratkim rokovima, a tu uvek postoji opasnost od prepisivanja papira, koje niko ne proverava. U svakom slučaju, predmeti su nestali, što znači da su možda oštećeni, ili da ne pripadaju svi muzejskoj zbirci, nego da se, možda, nalaze u nekoj studijskoj zbirci, da se promenila kategorizacija. Ukoliko su ti predmeti otpisivani iz muzejske u studijsku zbirku i negde zatureni, njihova revizija nije rađena.
Možda bi trebalo istražiti i studijske zbirke?
- Pitanje je dobro, ali otvara dodatno: Kako istražiti više od 20.000 predmeta koje se nalaze u zgradi Muzeja? Ovde dolazimo i do načina čuvanja predmeta. U dopisu iz Muzeja stoji: „Nakon uvida u zatečeno stanje depoa, uvideli smo da je nedostatak prostora i adekvatne opreme evidentan, da su raznorodni predmeti smešteni u istim uslovima, neretko na istim policama, ormarima ili kutijama, a manjak prostora često otežava manipulisanje predmetima.“ Ljudi koji se bave zaštitom posvećeni su svom poslu, tu nema nimalo sumnje, ali zašto su raznorodni predmeti na istim policama? Nije stvar samo u prostoru, nego u razvrstavanju predmeta u postojećim uslovima. I oni sami kažu da postoji zbrka. Hajde da se napravi malo reda.
Nedostatak adekvatnog prostora jeste ozbiljan problem?
- Razumem da ne postoji adekvatan depo, ali za ovih šest meseci nisam video nijedan papir od Muzeja. Možda postoji neki prostor u gradu koji može adekvatno da se opremi, da bude blizu Muzeja. Jeste komplikovano, ali, hajde da probamo da rešimo. Da bismo uopšte krenuli u realizaciju, najpre moramo imati inicijativu od samog Muzeja. Da se precizira koliki bi trebalo da bude prostor, koje bi uslove trebalo da ima i da se projekat dostavi Gradskoj upravi. Da pokušamo da „guramo“ taj projekat iz gradskog budžeta, od Ministarstva kulture, na razne načine. Moramo svi da budemo angažovaniji, da ne bi ostalo samo na priči. Činjenica je da se zbirke povećavaju iz godine u godinu. Jednom kada bude previše, nećemo imati gde da stavimo predmete.

Pitanje je šta je sa umetničkim slikama koje su bile u društvenim firmama koje su privatizovane?
- Doživeli smo tranziciju, promenio se sistem, a sa firmama kupovane su i slike. U „Sindikatu“ postoji velika Milićeva slika. U „Šećerani“ je takođe bilo jedno Milićevo platno, za koje ne znamo gde se sada nalazi. Takođe, ne znamo koliko je u „Zorki“ bilo slika. Znamo da je u Apotekarskoj ustanovi bilo mnogo dobrih slika, od kojih su neke prenete u Muzej, ali pouzdano znam da su neke od njih završile na Kupujem/Prodajem. Jedna od njih bila je ulje na platnu Dragana Martinovića. Kad su kolekcionari „digli frku“, slika je volšebno vraćena.
Šta je sa slikom Stevana Čalića „Devet direka“, koja se nalazila u prostorijama SDK?
- Čalićeva slika je bila tamo do 2004. godine, kada je SDK rasformiran. Pošto je bio pod patronatom Narodne banke, sve što je bilo tamo, preneto je u centralu, u Beograd. Znači, Narodna banka baštini te slike. Ne postoji način da je kupimo, jer je evidentrana kod njih kao kulturno dobro, ali ideja je da, uz pomoć Ministarstva kulture, slika ipak bude izložena u stalnoj postavci Muzeja, uz napomenu čije je vlasništvo. Tehnički je to moguće, izda se revers, koji se obnavlja svake godine, naravno dok postoji obostrani interes. Ta slika ima emotivnu vrednost i društvenu harizmu samo ovde, zato što oslikava šabačku kafanu.
Šta dalje, ili odakle početi?
- Najpre moramo da potražimo i pronađemo gde se šta nalazi, da podvučemo crtu, da znamo odakle da počnemo. Kada je nešto od nacionalnog i gradskog značaja, ne može da se proda tek tako, mora da bude tu gde je namenjeno. Vratićemo sve što možemo, ali moramo poći od onoga što imamo, moramo znati čime raspolažemo.
Nestajale su zgrade, što otvara novo poglavlje: Naš odnos prema nepokretnim kulturnim dobrima.
- Ima tu dosta materijala.

M.Filipović

Info

Berza

Nemar koji zabrinjava

Grad u fokusu

Остале вести

Najnoviji broj