Љубав је та која помаже

Љубав, која је „свеза савршенства“, никада не умире. Она је јача од смрти. Пошто „Бог није Бог мртвих, него живих, јер су у њему сви живи (Лука 20, 38), црква наставља да се моли за оне су отишли на други свет. О односу цркве према упокојенима, разговарали смо са протом Иваном Јанчићем.

Молитве су изузетно важне, како за оне који су “променили свет”, тако и за оне који су остали?
- Ми, који овде привремено живимо, имамо времена да га користимо за спасење. Када се душа од тела растане и оде Богу на истину, тада се затвара њена животна књига и све што је до тада чинила постаје видно, свака реч, свака мисао. „Нека да Гопод теби по срцу твоме“ значи да и ако нисмо неко добро учинили, важна је наша жеља, срце које је осећало нечију невољу и саосећало. Ако нисмо могли да помогнемо, онда смо молитвом и мекотом срца учинили, можда, много више него они који су помогли материјално. Божји судови су тајанствени и чудни за наше огреховљене умове, пред Њим се другачије мере добра дела. Молитва за наше упокојене много може да им помогне, а нас да успокоји.

МОМЧИЛО
„Имао сам друга у основној школи, Момчила. Чуо сам да је извршио самоубиство и било ми је јако жао. Био је јако добар и племенит и када сам чуо да је то учинио, увек сам за њега вадио честицу и молио се: „Господе, ако хоћеш, сети се мог друга Момчила“. Пре неколико година, имао сам јасан сан. Јесен је, а у мом крају, на мајчином имању, на узвишењу подигнута је прелепа црква. Поред ње је високо и старо, импозантно дрво. Тог дана треба да се црква освешта. Долази народ са разних страна, свештеници, богомољци, чекају да почне молитвени чин. Видим ја како долази мој друг Момчило са јужне стране, весео, и обрадујем се. После тог сна, схватио сам да га је Господ помиловао. Не могу да служим ниједну литургију а да не поменем мог друга Момчила.“

Шта је најважније што црква чини за оне који су нас напустили и отишли са оне стране вела?
- Најважнији помен за преминуле је проскомидија. У припреми свете литургије, ми свештеници вадимо честице из просфоре и молимо се за покојне, знане и незнане, опојане и неопојане. Чим се човек роди, а код православних од седме године, греси се рачунају. Када неко умре, кроз наше сузе и молитве, пост и милосрђе, Бог разрешава грехе упокојених. Много је важно да наш народ схвати да, као што наслеђујемо имање на оставинској расправи, тако исто и духовно наслеђујемо оно што су наши преци чинили, поготово смртне грехе, што се манифестује чак до деветог колена. Ми, у Храму Св. Василија Острошког, сваке суботе служимо заупокојену литургију. Када смо питали оца Јоила зашто се дешавају чудне ствари и велика искушења у породици која живи јеванђелски, он је рекао да би требало да издају најмање три парастоса на три литургије за упокојене, да напишу списак знаних и незнаних предака са очеве и мајчине стране. Јако је битно да напишемо за незнане, јер оне чија имена ми не знамо, Господ зна, сви су уписани у Његову књигу живота, јер је Он животодавац.

ИСПОВЕСТ У СНУ
„У храм Светог Василија Острошког долазила је монахиња, мати Матрона, која се упокојила пре две године. У световном животу, радила је као новинар, а када се разболела од рака, молила се Богу и исцелила. Схватила је да ју је Господ призвао у монаштво и десет година је поживела као монахиња. Имала је многа духовна чеда, жељна речи Божје и утехе. Доводила је код нас своје духовне кћери и синове, поготово суботом. Једном су са њом дошле две жене. Једна од њих издавала је парастос мужу који се прерано упокојио. Када се вратила у Београд, те ноћи га је први пут сањала. Био јој је захвалан и рекао да му је много помогла, да се боље осећа, да се не мучи као пре. Исповедио јој је да је као млад човек убио некога и да га је смрт затекла неисповеђеног. То нико није знао, ником није рекао до тада, њој у сну.“

Задушнице су дан за душе преминулих, када се врши општи помен. Увек падају у суботу, четири пута годишње?
- Прве су јесење, Михољске, уочи Михољдана. Друге се увек служе у првој суботи новембра и познате су као Митровске, уочи дана када празнујемо сећање на Св. Димитрија Солунског. Треће су најмасовније, покретне, зато што везане за почетак и припрему пред Васкршњи пост и четврте, Духовске, у суботу уочи празника Силаска Св. Духа на апостоле. Важно је да поменемо 19. септембар, када се празнује спомен на чудо Светог Михаила у Кони. Тог дана, заправо, у ноћи између 18. и 19. септембра, први војсковођа од девет небеских сила бестелесних има благослов од Господа да спасава грешне душе. Такође, 2. јула, на дан Св. Пајсија, великог испосника и угодника Божјег, вршимо молитвени помен за оне који су умрли без покајања и неопојане.

"Глас Подриња"

У којим случајевима се црква не моли за покојне?
- Када неко умре некрштен, по канонима православне цркве, свештеник не може да врши никакав молитвени чин, ни обред. Свештеник не иде на сахрану нити врши молитвени чин ни када неко дигне руку на себе. То је страшан грех, јер Бог је давалац живота.

А у случајевима када је неко био убица?
- У тим случајевима вршимо опела и молитве.

То је чудно, јер то је такође устајање на живот. Самоубица диже руку на сопствени, а убица на живот другог човека. Зашто се црква не моли за самоубице, а моли за убице?
- Читао сам да свети оци говоре да можемо да се молимо за самоубице, да запалимо свећу за њих и кажемо: „Господе, ако хоћеш, сети се“. Или да вадимо честицу за њих. Ја то чиним читајући житије Св. Пајсија и многих других отаца цркве. Љубав је та која помаже. Никада не треба да клонемо и мислимо да некоме нема помоћи. Нисмо позвани да осуђујемо, него да расуђујемо. Препустимо Господу да то разлучи, разреши и покаже своје милосрђе. Духовни свет постоји и Господ за наше мале жртве чини велика чуда. Једна богомољка ишла је на гробље да посети претке и да им упали свеће. Успут је прошла поред гроба неке жене која је извршила самоубиство. Имала је страх да јој запали свећу и прошла је поред њеног гробног места. Исте ноћи, сањала је ту жену која јој је рекла: „Зашто си ме обишла?“

“Сахране су најбоље духовне лекције свима нама да видимо како Господ убира када Он хоће из свог врта на земљи, онда када је човек био најспремнији за онај свет. Владика Николај је писао о једном монаху који је пошао код свог старца по духовни савет. Успут му се придружио још један монах. Прву ноћ су преспавали у кући једног домаћина који је имао ресторан. Ујутру им је припремио доручак, а монах сапутник узео је један тањир, бацио га и разбио. Другу ноћ су преспавали код човека који је имао сина јединца. Кад су устали, убио је сина домаћиновог. Страшан грех и трагедија. Монах упита свог сапутника шта то чини. Одговорио му је да је код првог домаћина све поштено стечено, осим тог тањира који је разбио. А код другог, да је му је син одрастао, постао би велики грешник који би саблазнио многе и нанео много бола другима. Њега је Бог узео да му спасе душу док је невин и праведан. Тог тренутка је сапутник нестао. Он није био монах, него анђео Божји послан да изврши вољу Његову.”