СЕЈО СЕКСОН ЗА “ГЛАС ПОДРИЊА”
Рационално југоносталгичан
“Овде смо увек имали лепе концерте и из Шапца носимо лепе успомене. Пред бајкерима заиста мораш да оставиш срце и душу, пред њима нема фолирања. Људи се увек сећају своје младости, а то није толико везано ни за земљу ни за систем. Мој стари је слушао Френка Синатру и никада није схватио како ја на оваквој, на два акорда, музици градим каријеру. Није сваки народни певач богаташ, као што није ни сваки рокер сиромах”
На овогодишњем “Чивијином” Мото скупу на Шабачком хиподрому први пут је наступило “Забрањено пушење”. Иако је киша то поподне пљуштала и изазвала бројне проблеме на улицама, концерт је ипак одржан. Невреме је престало таман на време да се окупи око 1.000 фанова сарајевског бенда.
Са Давором Сучић, познатијим као Сејо Сексон, певачем “Забрањеног пушења” разговарали смо јако дуго. Било је то све, само не обичан интервју. Дипломирани историчар, али и апсолвент медицинског факултета, показао је огромно знање из музике, историје, политике, медицине, религије... Овде ћемо пренети само део разговора.
Имали сте неколико концерата у Шапцу. Каква је шабачка публика?
-Шабац је вашар. Град у правом смислу те речи. Има доста већих места која имају мање атрибута града. Колико је неко место град види се по томе колико има различитих људи и различитих погледа на живот. То се осети већ после три, четири речи изговорене на бини, како људи реагују на хумор и на оно што покушавамо да изведемо. Овде смо увек имали лепе концерте и из Шапца носимо лепе успомене.
Колика је разлика између свирања на мото скуповима и других концерата. Да ли су мото скупови последња линија одбране правог рокенрола?
-Мото скупови су посебна прича. Бајкери су последњи усамљени витезови који ходају Европом у потрази за авантуром и емоцијом. Песмом Карабаја смо ушли у тај свет, док пре тога нисмо баш били миљеници бајкера, него више политички полу-панк бенд. Нисмо знали ни да постоји та сцена. Снимили смо ту песму о нашем комшији и тек тада схватили колико је то велики свет. Од 2001. године смо постали редовни гости мото скупова, стекли смо и оправдали њихово поверење. Пред бајкерима заиста мораш да оставиш срце и душу, пред њима нема фолирања. Оно што највише волим на оваквим фестивалима је што су оперисани од шминке. Бајкери не долазе на концерте зато што је неко име, него због добре музике, емоције, атмосфере. Због тога је теже свирати пред њима. Они су се нагледали добрих бендова.
Како стара публика реагује на нове песме?
-Тежак је био камбек овог бенда после четири стварно добра албума и прихваћености у стварно доброј конкуренцији на великом терену који се звао Југославија. Повратак после седам година несвирања и то што смо успели да продужимо каријеру Забрањеног пушења новим песмама и да их публика воли и препознаје, није било једноставно. Мало који бенд је имао такву путању: невероватан успех-рат-распад и одлазак непроцењиво битних људи и наставак после свега тога. Било је тешко, али је зато и већа сатисфакција што смо успели.
поток Европе, један трагикомичан, гротескни моменат тренутно у Европи. Свет је одмакао миљама далеко. Сонде ходају по Марсу, а ми се бавимо биткама из средњег века
Да ли сте југоносталгични?
-Сваки човек који је младост провео у Југославији је југоносталгичан. Људи се увек сећају своје младости, а то није толико везано ни за земљу ни за систем. Сећам се једне старије жене током рата која ми је рекла да јој је најлепше у животу било 1943. године. После сам схватио да је она тада имала 17 година. Јесам југоносталгичан ако гледам рационално. Социолошки и историографски постоје параметри који постављају ствари на своје место. Када упоредимо данашње време са оним и видимо где је био тадашњи спорт, култура, рокенрол, економска моћ, политички значај, дао бих том времену предност. Без обзира на једнопартијски систем. Када се погледа какав је био однос према омладини, радницима, вакцинацији... То је земља у којој је за месец дана вакцинисан 21 милион људи, а данас месецима не можемо да дођемо на 40 одсто. Земља које је производила авионе, хеликоптере, имала 4-5 аутоиндустрија. Била је синергија народа. Како Бранко Коцкица каже “Кад се мале руке сложе, све се може”.
Ваша музика је социјалног карактера. Говори о обичном човеку, раднику. Да ли можете да разумете садашњу музику која пева о авионима, камионима, велича дрогу и проституцију?
-Често коментаришем са колегама зашто то млади воле. Млади увек имају своју музику. Наша музика је била Азра, Чорба, Бијело дугме. То су врхунске ствари и то чак и младе генерације признају. Међутим, они желе да имају своју музику, а то су Јала Брат, Буба Корели и то није ништа неприродно. Мој стари је слушао Френка Синатру и никада није схватио како ја на оваквој, на два акорда, музици градим каријеру. Свака генерација жели да има нешто своје и ту није пресудан ни квалитет, ни порука, ни софистицираност. Они желе да се разликују од родитеља, а, нажалост, родитељи су слушали добре ствари.
На Мото скупу настуа и Исак Шабановић. Младић који је захваљујући рок музици преко ноћи постао звезда и то у такмичењу које је до тада важило за народњачко. Мислите ли да је то знак да има наде за квалитетну музику?
-Да бисте добили публику неће вам помоћи жанр. Није народна музика пут до успеха, славе, новца, жена. Свако мора покушати са музиком коју воли и осећа и шансе да успе постоје. Никоме није гарантован успех ако уђе у народњачки свет. Највећи бенд данас у региону је Дубиоза колектив који свира нешто своје. Може се и 2021. успети са рокенролом, а тај клинац (Исак) је то и доказао. Публика осећа емоцију, искреност, квалитет и креативан рад. Ако неко има шарм, хит који зна да изведе, комуникацију са публиком, успеће. Амира Медуњанин пуни дворане са севдалинкама. Није сваки народни певач богаташ, као што није ни сваки рокер сиромах.
Прошле године није било могуће наступати. Да ли сте успели то време да искористите за нешто креативно?
-Снимили смо 17-18 песама. Надали смо се да ћемо на јесен напоравити промоцију тог албума. Међутим, предвиђа се да ће се ова агонија наставити, највише због антиваксера. Претпостављам да ће због неодговорног односа без емпатије једног великог дела грађана, овај проблем бити пролонгиран. Глупо је радити промоцију без неког миниконцерта, пред 300-400 људи и без неких људи који су нама битни. Пре годину дана смо били слепи у мраку и није било решења сем рестрикција. Сада имамо вакцине и ово може да се реши.
Са Давором Сучић, познатијим као Сејо Сексон, певачем “Забрањеног пушења” разговарали смо јако дуго. Било је то све, само не обичан интервју. Дипломирани историчар, али и апсолвент медицинског факултета, показао је огромно знање из музике, историје, политике, медицине, религије... Овде ћемо пренети само део разговора.
Имали сте неколико концерата у Шапцу. Каква је шабачка публика?
-Шабац је вашар. Град у правом смислу те речи. Има доста већих места која имају мање атрибута града. Колико је неко место град види се по томе колико има различитих људи и различитих погледа на живот. То се осети већ после три, четири речи изговорене на бини, како људи реагују на хумор и на оно што покушавамо да изведемо. Овде смо увек имали лепе концерте и из Шапца носимо лепе успомене.
Пишоња и Жуга на филму
-Филм о Пишоњи и Жуги је био дошао јако близу почетка, међутим, почела је корона. Средства су, углавном, решена. Радимо кампању око филма већ четири, пет година, прикупљамо средства, а глумци нам старе. То нам је проблем. То је добра прича и добар сценарио. Познати српски сценариста Влада Ђурђевић је томе кумовао, ми смо му помогли. Сада треба да се попакују неке ствари. Проблем нам је што немамо везе са политиком, а доста средстава за филм се добија преко политике. Ако је филм у функцији даљег продубљавања разлика, лако се добију средства. Пишоња и Жуга је весела и ентузијастична прича о младости, животу.
Колика је разлика између свирања на мото скуповима и других концерата. Да ли су мото скупови последња линија одбране правог рокенрола?
-Мото скупови су посебна прича. Бајкери су последњи усамљени витезови који ходају Европом у потрази за авантуром и емоцијом. Песмом Карабаја смо ушли у тај свет, док пре тога нисмо баш били миљеници бајкера, него више политички полу-панк бенд. Нисмо знали ни да постоји та сцена. Снимили смо ту песму о нашем комшији и тек тада схватили колико је то велики свет. Од 2001. године смо постали редовни гости мото скупова, стекли смо и оправдали њихово поверење. Пред бајкерима заиста мораш да оставиш срце и душу, пред њима нема фолирања. Оно што највише волим на оваквим фестивалима је што су оперисани од шминке. Бајкери не долазе на концерте зато што је неко име, него због добре музике, емоције, атмосфере. Због тога је теже свирати пред њима. Они су се нагледали добрих бендова.
Како стара публика реагује на нове песме?
-Тежак је био камбек овог бенда после четири стварно добра албума и прихваћености у стварно доброј конкуренцији на великом терену који се звао Југославија. Повратак после седам година несвирања и то што смо успели да продужимо каријеру Забрањеног пушења новим песмама и да их публика воли и препознаје, није било једноставно. Мало који бенд је имао такву путању: невероватан успех-рат-распад и одлазак непроцењиво битних људи и наставак после свега тога. Било је тешко, али је зато и већа сатисфакција што смо успели.
Да ли сте југоносталгични?
-Сваки човек који је младост провео у Југославији је југоносталгичан. Људи се увек сећају своје младости, а то није толико везано ни за земљу ни за систем. Сећам се једне старије жене током рата која ми је рекла да јој је најлепше у животу било 1943. године. После сам схватио да је она тада имала 17 година. Јесам југоносталгичан ако гледам рационално. Социолошки и историографски постоје параметри који постављају ствари на своје место. Када упоредимо данашње време са оним и видимо где је био тадашњи спорт, култура, рокенрол, економска моћ, политички значај, дао бих том времену предност. Без обзира на једнопартијски систем. Када се погледа какав је био однос према омладини, радницима, вакцинацији... То је земља у којој је за месец дана вакцинисан 21 милион људи, а данас месецима не можемо да дођемо на 40 одсто. Земља које је производила авионе, хеликоптере, имала 4-5 аутоиндустрија. Била је синергија народа. Како Бранко Коцкица каже “Кад се мале руке сложе, све се може”.
Ваша музика је социјалног карактера. Говори о обичном човеку, раднику. Да ли можете да разумете садашњу музику која пева о авионима, камионима, велича дрогу и проституцију?
-Често коментаришем са колегама зашто то млади воле. Млади увек имају своју музику. Наша музика је била Азра, Чорба, Бијело дугме. То су врхунске ствари и то чак и младе генерације признају. Међутим, они желе да имају своју музику, а то су Јала Брат, Буба Корели и то није ништа неприродно. Мој стари је слушао Френка Синатру и никада није схватио како ја на оваквој, на два акорда, музици градим каријеру. Свака генерација жели да има нешто своје и ту није пресудан ни квалитет, ни порука, ни софистицираност. Они желе да се разликују од родитеља, а, нажалост, родитељи су слушали добре ствари.
На Мото скупу настуа и Исак Шабановић. Младић који је захваљујући рок музици преко ноћи постао звезда и то у такмичењу које је до тада важило за народњачко. Мислите ли да је то знак да има наде за квалитетну музику?
-Да бисте добили публику неће вам помоћи жанр. Није народна музика пут до успеха, славе, новца, жена. Свако мора покушати са музиком коју воли и осећа и шансе да успе постоје. Никоме није гарантован успех ако уђе у народњачки свет. Највећи бенд данас у региону је Дубиоза колектив који свира нешто своје. Може се и 2021. успети са рокенролом, а тај клинац (Исак) је то и доказао. Публика осећа емоцију, искреност, квалитет и креативан рад. Ако неко има шарм, хит који зна да изведе, комуникацију са публиком, успеће. Амира Медуњанин пуни дворане са севдалинкама. Није сваки народни певач богаташ, као што није ни сваки рокер сиромах.
Много је уложено да нас раздвоје
-Није ми јасно како народи Балкана сматрају да су им Руси, Немци, Турци, већи пријатељи него што су то њихове комшије. Ништа на овом свету неће успети да раздвоји ове људе, натерати их да се мрзе. Огромна енергија, напор, новац, медији, све је у то уложено. Неки интелектуалци су се продали. Ми смо један мали поток Европе, један трагикомичан, гротескни моменат тренутно у Европи. Свет је одмакао миљама далеко. Сонде ходају по Марсу, а ми се бавимо биткама из средњег века. Највеће ствари које се догађају у региону су успеле све да обједине, а то су Егзит, Бир фест. Ми говоримо истим језиком, имамо родбинске везе. Ко се данас сећа политичара из ’93? Људи се сећају Чорбе, Балашевића, Азре...
Прошле године није било могуће наступати. Да ли сте успели то време да искористите за нешто креативно?
-Снимили смо 17-18 песама. Надали смо се да ћемо на јесен напоравити промоцију тог албума. Међутим, предвиђа се да ће се ова агонија наставити, највише због антиваксера. Претпостављам да ће због неодговорног односа без емпатије једног великог дела грађана, овај проблем бити пролонгиран. Глупо је радити промоцију без неког миниконцерта, пред 300-400 људи и без неких људи који су нама битни. Пре годину дана смо били слепи у мраку и није било решења сем рестрикција. Сада имамо вакцине и ово може да се реши.
М. Мијаиловић
Најновији број
25. април 2024.
