Да ли су године важне?

После четири романа, Шапчанин Душан Бабић огласио се петим под називом „Године нису важне“. Реч је о сусрету после педесет година и судбини двоје људи који су се волели у младости. Наставили су тамо где су стали и крочили у нову наду.

- Покушао сам да напишем књигу за старије људе. Не занима ме материјални моменат, финансирао сам штампање књиге. Ово је мој начин да анимирам виђеније људе да више размишљају о старима. Куцао сам на нека врата, али до сада нисам могао да нађем заинтересоване за ову тему, каже Бабић.
Протеклог петка обележен је Међународни дан старих са циљем да се нагласи важност прилагођавања окружења потребама и способностима становника трећег доба. Статистика упозорава да ће број особа старијих од 65 година премашити број деце млађе од 5 у наредних пет година, а до 2050. године и број деце млађе од 14 година.

- Сала нашег Геронтолошког клуба има 80 квадрата и 200 чланова, што значи да може да прими само двадесетак људи. Када нам дођу гости из других градова, морамо да их водимо негде са стране, на пример, у Старачки дом на Мишару. Надам се да ће челни људи града имати слуха и изнаћи неки већи простор где бисмо ми старији могли да се окупљамо и дружимо, додаје Бабић који је члан Геронтолошког клуба Шабац.

Кажу да је старење популације један од највећих успеха човечанства. Године понекад јесу важне. Душанов отац није стигао да остари и одгаји сина.
- Проглашен је за државног непријатеља као информбировац, међутим нигде није било пресуде ни записника. Тражио сам, али нисам могао да нађем очев досије. Ни данас не могу да схватим да нигде нема записника да је отац ухапшен као један од 2.000 људи који су транспортовани у вагоне за стоку, вероватно према Голом отоку. На прузи Београд-Загреб, четири вагона са главног скренуло је на споредни колосек, а на њих је налетела локомотива брзог воза и „почистила их“. Не зна се тачан број погинулих. Мати мог оца није га познала по лику, него по чарапама. Погинуо је 1951. а рехабилитован 2007.

Као син државног непријатеља, Душан се селио са мајком којекуда и мењао школе. Основну је завршио у Лозници, средњу започео у Ваљеву, а завршио у Руми. Дипломирао је на Економском факултету у Београду и магистрирао на истом факултету у 45-ој години. Радио је као портир и као директор. Пензионерске дане проводи у дружењу са породицом и пријатељима и тражењу добре теме за писање.