Тркалиште у сенци солитера

Коњичке трке у Шапцу између 1829. и 1925.године одржаване на простору равног поља, између града,Дударе и садашње железничке станице. Касније трке коња организоване на утрини код савског пристаништа, а потом скоро четири деценије на Михаиловцу. На пољани где је данас комплекс вишеспратница шабачког насеља Тркалиште, дуго су јурили коњи, а потом је „стара љубав“ према коњичком спорту „пренета“ близу пута Шабац Мајур. Неугасива љубав Воје Гарибовића из Бадовинаца, недалеко од Дрине, једног од најстаријих мачванских заљубљеника у галопере

По неким предањима у Шапцу су коњичке трке, између 1829. и 1925.године одржаване на простору равног поља, између града, Дударе и садашње железничке станице. Има сазнања да су касније трке организоване на сеоској утрини, код савског пристаништа, а потом се појављује Михаиловац, пространство крај Саве, названо по Михаилу Обреновићу. На овом месту трке су организоване скоро 40 година.

... Кад су 1925. године почели радови на подизању новог моста преко Саве и нешто нижег железог моста, који је захватио средину тадашње тркачке стазе Општина измешта хиподром на други крај града „Грмић“..., пише Миодраг Д. Милутиновић у својој књизи „Играли се коњи врани“.
Коњички спорт се у овом периоду интензивно развија, а међу, посебно становницима на селу постоји велико интересовање. С тим у вези ни посете хиподромима нису мале.

Већ 1922. године на тркалишту у Шапцу су организоване две приредбе. Састојале су се од изложби и галопских трка.

... На пролећним тркама стартовало је укупно 43, а на јесењим 44 грла. Интересовање народа за трке Дриносавског кола јахача било је велико, о чему сведочи и тадашња штампа... пише археолог и бивши директор Народног музеја у Шапцу Милан Јевтић у својој књизи „100 година коњичког спорта у Шапцу“.
Његова сећања изнета у књизи сежу на Видовдан, помињане године , када су одржане веома посећене трке и изложба коња и забележена изузетна посета, пише аутор.

У том периоду истицала се Приморка, кобила пок. Живана Смиљанића из Мачванског Белотића.
Временом даље одржавана су по три тркачка дана. Први крајем маја, други почетком јула и трећи почетком септембра. Коње највише гаје по селима. Било је одгајивача који су у једном тркачком дану пријављивали по два-три грла. И новчане награде за најуспешније нису биле симболичне.
Хроничари су забележили да је нови хиподром у Шапцу који је Коло јахача добило на коришћење 99 година захватао простор од 35 хектара. Све је кажу било одлично распоређено и уређено, почев од стаза, падока, трибина до ограде високе око два метра. Велика трибина имала је 1.000 седишта. Памти се „испуштен“ кров, а по страни судијска и почасна ложа. Простор испод трибина искориштен је за просторије домара, бифе и благајну.

За време Другог светског рата хиподром у Шапцу је био испарцелисан и кориштен за друге потребе. Старији Мачвани се сећају да су коњи били заражени шугом, а током окупације многи пастуви су имали полну болест дурини. Тако их је 1.200 кастрирано, што је захтевало опсежније активности за оживљавање коњичког спорта.

КОРБАЧ САМО У КРАЈЊОЈ НУЖДИ
За Воју Гарибовића из Бадовинаца, једног од најстаријих одгајивача, јахача и тренера тркачких коња у Мачви, често кажу Воја институција. Наиме, кроз његове руке прошло је много четвороногих лепотана штала. Упорно је настојао да их „васпитава“ према својим принципима, који су понекад били несвакидашњи, али су давали резултате. Од како зна за себе карактерисала га је срчаност, велики рад, а понајвише љубав према овим племенитим животињама коју је наследио од својих старих, пре свих деде Теодосија и оца Борисава Гарибовића. Они су у почетку највише одгајали радне коње, ради помоћи у обављању бројних пољопривредних послова. У то време, 50. година прошлог века у селу се живело много опуштеније и безбрижније, а сељани су имали више времена за необавезна дружења и весеља.

- Најузбудљивије су биле свадбе са трком коња, обично у сулкама по прашњавим путевима. Наравно, престиж се мерио првим местом, а постојале су и групе навијача, које су бодриле одређеног учесника у трци. Сећам се доста освојених ћебади која су често додељивана као награде. После су снагу и вештину својих коња многи проверавали на хиподрому у Богатићу. Тамо је да навија одлазило доста мештана, јер им је то била велика разонода, каже Воја.

Временом његов деда Теодосије набавља првог коња који се звао Мераклија. Кроз скромну шталу, која се само тако може назвати, јер су услови за држање коња у њој били далеко лошији од оних у државним ергелама, прошло је током његове каријере шест полукрвних и 12 пунокрвних коња. Недостатак потребне удобности за њихово држање домаћин је надокнађивао присношћу и љубави према овим племенитим животињама и новим сазнањима, како са њима треба поступати, које је као сунђер воду, упијао од својих предходника. Ту наравно спада и она истинска и раније укорењена љубав Мачвана којима су коњи током ратова и живот спашавали, а у војсци били дика и понос. Није кружила прича за бадава, „коњаници су одувек били елита“.

Прво пунокрвно грло у његовој штали је била Британија. Од ње је добио четворо ждребади, а и остале кобиле имале су више потомака.

Воја је доста радио око коња али се трудио да домаћинство од тога нема штете. Своје љубимце највише је тренирао код колебе и на напуштеним државним утринама. Лично сматра да су мачвански гуњ и опанци спасли коњарство од, како каже сурових мера које су према њему имали комунисти. Нову послератну власт оптужује да су расформирали познате ергеле и коње продали у бесцење, а многе послали на кланицу. Истиче да је таквог, тужног краја спашен славни Бомбардер, потомак Џимхерона и Бомбе, послератни триплокрунаш који је и у приплоду оставио доста добро потомство. Неко се сетио да га извади из вагона за кланицу, а он се поштено одужио.

-Највише ме брине што данас пола хране за тркачке коње долази из џака, а друга половина из апотека. Ја сам користио искључиво домаће производе са наших њива. Треба знати да је то веома скуп спорт и коњ тражи најбољу храну у дозираним количинама, нарочито пред трку.

А кад је галоп у питању, током трке корбач сам користио само у крајњој нужди. Најважније је синхронизовати покрете џокеја и коња. Потребно је добро познавање и разумевање, шта коњ може, додаје наш саговорник, због чега је у својој личности и сјединио улоге, одгајивач, џокеј и власник. Наравно, на овај начин је и трошкове смањивао али то често није могло да се испоштује.

Тешко му је да се данас сети свих имена четвороногих лепотана али издваја Белмона и Бердија. Они су некако највише обележили његову каријеру и како сам каже имали доста квалитета, мада су према његовим „критеријумима“ могли много више.

Литература: Миодраг Д. Милутиновић „Играли се коњи врани“ и Милан Јевтић „100 година коњичког спорта у Шапцу“

Љ.Ђ.