Жалим сваку поцепану фотографију

Живот чика Стеве обележила је војска, прекоманде, одласци, проласци, доласци, широм СФРЈ, али и других континената. Срећу је пронашао у Шапцу, као и вечни дом. Шапчани га памте по вечитој спремности на разговор и неизоставном фотоапарату. Доносимо вам причу са Стевом Стојановићем објављену 26. јануара 2017. године у Гласу Подриња...

Једна реч може имати много значења, али слика вреди „хиљаду речи“. Сваки албум за власника је непроцењив, у свакој фотографији налази се бар једна прича и ставити цену на њу, значи ставити цену на живот и успомене

- Фотографија је један тренутак, непоновљив, а највише ме растужи уништена слика. без обзира ко је и шта је на њој. Сећања се бришу, потискују, мењају, могу да заварају, а само она има моћ да нас врати у прошле дане, не само оне са фотографије, већ и моменте који се везују за то време. Нигде нисмо млађи него на слици – кроз осмех констатује Стева Стојановић.

На свет “чика Стева” дошао је у селу Горњи Дреновац, општина Житорађа. Посао при ондашњој ЈНА “шета” га диљем СР Србије. Кренуо је од Свилајнца, а потом прекомандама, редом се сели у: Краљево, Карловац, Свилајнац, Обреновац и за крај Шабац. У нашем граду дочекао је пензију, а крај Саве проводи и “треће доба”. Први фотоапарат имао је у рукама 1955. године. “Замрзнуо” је тренутке са утакмице гарнизона Свилајнац и “Слоге” Деспотовац и одмах схватио да је то хоби за њега. Доноси, пре свега, задовољство.

Сећања се бришу, потискују, мењају, могу да заварају, а само она има моћ да нас врати у прошле дане, не само оне са фотографије, већ и моменте који се везују за то време. Нигде нисмо млађи него на слици

-Нисам рођени Шапчанин, али сам овај град заволео и увек га називам “мојим”. Трудим се да не пропустим ниједан важан спортски и културни догаðај. Некада ме зову, али углавном одем самоиницијативно. Једино не идем на политичке догађаје, нити сликам политичаре. Имао сам прилику да се сусретнем са Ивицом Дачићем, мојим „земљаком“, тако сам га поздравио и то је довољно. Увек носим фотографије које развијем. Када сретнем њихове јунаке, уручим их, а уколико у том тренутку немају новца, увек одговорим: „Када ме следећи пут видиш, ако се сетиш, даћеш ми“.

Током радног века био је пасионирани извиђач и сарадник војних листова са армијских догађаја. Пратио је свечаности, награђивања примерних војника, пријеме у Савез комуниста, војне вежбе.

- Три деценије био сам дописник. Од пензије прво пратим Мачву, па све остало. Десет година сам судио, али у нижим ранговима. Тешко је било напредовати уз прекоманде, а признајем да и нисам био неки арбитар. Волим све спортске масовне догађаје, годишњице историјских догађаја, а имам и фотографије Шапца из свих годишњих доба, тренутака који се не заборављају.

Фотографисаће, докле год га служе ноге да хода, руке да слика и очи да види. Добар пријем код свих говори да „нема одлагања апарата у витрину“.

- Имам тек 81 годину (смех). Променио сам десетак апарата и ма шта говориле карактеристике, цена, нешто треће, за мене нема лошег апарата, већ слику одређује онај ко је иза њега. Свака слика је вредна без обзира ко је на њој – закључује Стеван Стева Стојановић делећи сан о градској галерији.

- Шабац заслужује једну галерију фотографија знаменитих Шапчана са кратким биографијама. Да могу, сам би их створио, но не могу, али се надам да ће једном наш град добити овакву поставку.