Инфо

9. децембар 2021.9. дец 2021.
Фото: Глас Подриња

Фото: Глас Подриња

ЈОШ ЈЕДНА АКЦИЈА ФОНДАЦИЈЕ „ХУМАНО СРЦЕ ШАПЦА“

Збринута „ничија“ деца

Браћа су јако везана, држе се један другог. Никад Бог не остави човека самог, или бар, без утехе. У свим мукама кроз које су прошли, то би било превише. Никада не треба очајавати, увек има наде. Овде нам је супер. Немамо шта да пожелимо. Све имамо.
Неко се због патње разболи од зла, а неко оплемени. Ове друге кад тад дотакне срећа.
Браћа Драгићевић, Данијел (18) и Игор (20), нашли су дом захваљујући Фондацији „Хумано срце“.
„Све је почело од мајке и оца“, кажу браћа. А одакле би? Све приче ”ничијих“ тако почињу, од „антиродитеља“, како их је назвао и насловио своју књигу др Марјан Кошичек.

- Отац је стално пио, а и мајка... Нико није био запослен. На крају је отац запалио кућу, а ми смо пребачени у хранитељску породицу.

То „на крају“ било је 2007 године. Игор је имао шест, а Данијел четири године. Најпре су били код Гаге (Драгице), старије жене оскудног образовања, али меког срца. Заволели су је и бринули о њој када се, две године касније, разболела.

НАША БУДУЋНОСТ
Проблем „ничије деце“ требало би држава да регулише. Апелујемо на доносиоце закона да поведу рачуна о њима. То су наша деца, наши гласачи, наша будућност. Нико о њима не води рачуна. Пошто „Хумано срце“ брине о сваком детету, нарочито о деци без родитељског старања, Игор и Данијел су добродошли. Њихова мајка родила је десеторо деце. Нисмо ми ти који одлучују колико ће ко деце да роди, о томе одлучује неко већи од нас, али морамо се о деци старати. Чим сам чула њихову причу, одмах сам их довела код нас. Имају стан на располагању, све им је обезбеђено, део су наше велике породице. У понедељак су почели да раде у фирми „Selestra“ захваљујући директору Завода за запошљавање са којим имам изванредну сарадњу. Купили смо им по бицикл да могу да иду на посао. Информисала сам се у Пољопривредној школи коју су похађали, код хранитеља и у Центру за социјални рад, ради се о доброј деци. Размишљам о томе да им оставим стан, њима је живот много ускратио, треба им дати шансу.
(Ружа Поповић, председница Фондације „Хумано срце Шапца“)


- Много времена је провела на пијаци, понекад се смрзавала и то је утицало на њено здравље. Није стигла, а није ни могла да нас васпита како би требало. Ми смо о њој бринули уместо она о нама, а били смо јако мали.

Социјални радник је, када је видео услове у којима живе деца, одреаговао и нашао им нови дом у Мајуру, у породици Марковић. Две године касније, Гага је „променила свет“.

- У почетку нисмо хтели да идемо, навикли смо на Гагу, али више нисмо могли да живимо у тим условима. Када су дошли из Центра за социјални рад и видели целу ситуацију, морали смо да се пребацимо.

Код Марковића су провели пет последњих година. Захвални су им за лепо ваститање и радне навике које су стекли. Игор је требало да изађе из куће кад је завршио средњу школу, пре годину дана, али нису хтели да раздвајају браћу па су га задржали. Зато су Данијела пре времена „отпустили“.

- Нисам још напунио осамнаест година, а морали смо да изађемо. Син им се женио па му је требала соба на спрату где смо ми били. Нисмо се ништа бунили. Потписали смо шта је требало и отишли.
Хранитељи су им дали новац за тромесечну кирију, снашли су се и скућили, али невоља је опет закуцала на врата.

- Позвали смо старијег брата по мајци да дође и живи са нама. На почетку је све било нормално, а касније нас је покрао и прокоцкао новац. Ни свој део за кирију није платио, па смо морали ми газди да надокнадимо и све рачуне да платимо. Због понашања нашег брата, газда нам више није веровао и истерао нас је на улицу.

Онда се, како то бива, све поновило. Отишли су код другара да живе, „све је у почетку било нормално“, али их је и он покрао. Шта ће, куд ће, отишли су код сина прве хранитељке Гаге, где су живели у соби од девет квадрата, са кровом који прокишњава и вратима која не могу да се затворе. У тоалет су ишли код комшије, тамо су се туширали, он их је хранио. Хвала Богу на добрим људима. Гагина ћерка им је дала нешто новца и њен телефон да јој се јаве кад им затреба.

- Рекла нам је да јој се јавимо да нас усмери пошто нисмо баш упућени у живот. Она је позвала Ружу Поповић. Тај позив нам је променио живот из корена.
Са родитељима нису у контакту. Не желе.

- Једном сам био са старијим братом код ње (мајке) док је живела са неким човеком, каже Данијел. Није веровала да сам то ја, мислила је да се шалим. А када сам оца срео на улици, неко му је рекао: „Ево ти га син“, он је промрљао: „Аха“, окренуо се и отишао.

Сетили смо се још једног наслова: „Како преживети упркос родитељима“.

Браћа су јако везана, држе се један другог. Никад Бог не остави човека самог, или бар, без утехе. У свим мукама кроз које су прошли, то би било превише.

- Никада не треба очајавати, увек има наде. Овде нам је супер. Немамо шта да пожелимо. Све имамо.
М.Филиповић

Најновији број

29. септембар 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa