Зорица Арсић Мандарић: Чудо у колиби духа; Партенон, Београд, 2021.
Колиба духа коју речима и делима гради Зорица Арсић Мандарић на путу је очовечења, а у њој чудо – лепота душе, снага љубави, радост открића, дубина микрокосмоса. И све у дванаест есејистичких целина, које, како примећује Душан Стојковић, књижевник и критичар, прскају од слободе, метафора, песничких слика, синтагми, изрека и оригиналних афоризама. „Имамо ли на уму богатство мисли, злато коришћеног језика, позлаћивање промишљеног и музикалну раван текстова која их сасвим приближава теоријским поставкама и ‘примерима’ језичке мелодије Станислава Винавера и Момчила Настасијевића, добили смо још једну есејистичку књигу која спада у сам врх наше есејистичке књижевности уопште“, оцењује он.
Ауторка упозорава да је све више лица, а све мање људи, да су насеља све гушћа, а домова све мање, да изворишта пресушују а понори се дубе. Она пита познајемо ли осетљиве начине зближења, јесмо ли спремни на самоодрицања и саучешћа.
Зорица Арсић Мандарић, књижевница, лекар, оториноларинголог, доктор медицинских наука, ликовнa уметница. Иза ње је више од пола века књижевног стваралаштва. Члан је управе Удружења књижевника Србије и међу оснивачима Удружења лекара писаца Србије „Видар“. Објавила је више од 40 књига поезије, есеја и приповедака. Бави се сликарством, вајарством и примењеном уметношћу, илуструје своје и књиге других писаца. Обухваћена је водећим књижевним часописима, зборницима и антологијама. Дела су јој превођена на италијански, енглески, шпански, бугарски, грчки, арапски, румунски и македонски језик. Носилац је Националног признања за допринос култури Републике Србије (2014). Прва је добитница награде „Гордана Тодоровић“ (1997), награде за очување српског духовног блага „Раваничанин“ (2006), међународне награде „Повеља Мораве“ (2008), песничке награде Удружења књижевника Србије „Милан Ракић“ (2011), награде „Јефимијин вез“ у Љубостињи (2005). Понела је „Златни прстен Деспота Стефана Лазаревића“ Багдала (2017). Такође, добитница је награде „Поет“ издавачке куће „Арте“ (2015), македонске међународне књижевне награде „Златни прстен“ (2015) и Крајишке грамате (2018).
„Плаћамо најскупље серуме за подмлађивање тела, а немамо стрпљења за улепшавање изборане душе и смежуране маште. Немамо трпило за фине третмане блискости и незарасле ране, и своје и туђе. Изгубили смо унутрашњи мир. Да би избистрили ум и вратили добру вољу, обновимо самопоштовање! Доброта је моћ људске природе, она је у свима, а зло је избор непомирених са самим собом који неће никога да усреће,“ поручује Зорица Арсић Мандарић.
Одгонетајући тајновито и неказиво, она узбуњује и позива да не чекамо да нам други скују дворац од колибе и свој став даје као полог неком срећнијем времену. Верује!
За њу је човек мислени догађај, а одакле се сама чита не може нам рећи јер, како открива, и не пише редом и не живи по диктату. „Радозналост је тајна младе старости, дете у мени није хтело да одрасте у голој истини где нема поетике... Нема цвећа добра и зла, у врту човештва све мирише на Божји сад. Мир у души је полиграф историје, а где престаје слобода одлучивања о судбини нараштаја, престаје човек“, каже нам ауторка.
Намерна и храбра да досегне оно што је досегнути најтеже – сопствено средиште, Зорица Арсић Мандарић нам још једном показује да је „узвишено, прећутно савезништво писца и читаоца без личног познанства, много личније, одређеније и смисленије од сваког пријатељства“. Уверава нас да је „књига сусрет за сва времена ... рајски кључ за врата самоће“.
Зорица Арсић Мандарић
У својој анализи есејистике Зорице Арсић Мандарић, Душан Стојковић каже да нам списатељица као на длану показује свој микрокосмос који је, осликавањем и суштинским тумачењем макрокосмоса, постао есенцијална духовна честица која нас обдарује многим увидима у оно што смо будни сањали, а да тога нисмо били свесни, али, истовремено, и у оно што смо били, и јесмо, нашим сновима упркос. „Једино тако, када се стопе, брисањем свих међа које их деле, наша јава и наши снови, постајемо слободна бића, бића слободна да приме слободу са којом нас слободна духом ауторка слободна срца заиста слободи. Нимало случајно, Зорица Арсић Мандарић, једнако врсна песникиња и ликовна уметница, управо у својеврсно схваћеном есеју налази себе. Ову, по дефиницији најслободнију књижевну форму, јер ни на каква ограничавања, ни тематска ни формална она не пристаје, ауторка је пригрлила с намером да њену слободу прошири до крајњих могућих граница. И успела је у свом науму“, закључује критичар.
„Чудо у колиби духа“ Зорица Арсић Мандарић посветила је свом недавно преминулом супругу проф. др Драгану Мандарићу, грудном хирургу светског гласа, хуманисти и пријатељу уметника, на ком, како је записала, почива свих дванаест стубова духовног храма ове књиге.
Илустрација на корицама је скулптура Тијане Мандарић: „Путеност форме“.
Зорица Арсић Мандарић
