ПРЕДАЊЕ О МАЛОМ БОЖИЋУ
Ко то каже, ко то лаже...
Храбрости нам никад није мањкало, како је умела рећи нана Стаменија, били смо и остали трн у оку свима, што би старица рекла, и дан данас када се и велики јагме да нам у авлију дођу
У Посавини пукла поља озарена сунцем. А 2022. године, Божић се назирао на прагу свечаријама својим као да је световао да останемо само Срби достојни љубави Господње. И како се дани нижу као огрлица од кукуруза спремала се Српска нова година или народски мали Божић. Корона из прикрајка вребала попут амброзије а старци окупљени уз варенику ткали присећања или анегдоте вредне правих легенди, већ како ко сећање урамити уме. Па се стизало и до маршалових дана, црвене пионирске мараме, свињокоља за 29. новембар као да су посипали со на рану Солунаца који крв српску дадоше за отаџбину. Били су то дани када су у механи код Ђуре Србина само најодважнији смели запевати, ко то каже, ко то лаже, Србија је мала, није мала...
И ту долазимо до заплета. Храбрости нам никад није мањкало, како је умела рећи нана Стаменија, били смо и остали трн у оку свима, што би старица рекла, и дан данас када се и велики јагме да нам у авлију дођу.
А ћилим сутрашњице беше посут пред стопала наследника. Али њих све мање. Ко ће бре да изоре бразду осталу иза ђеда Мијаила, сеоског кмета и мајтора за поштовање. Ко ће да замени ћерамиде на старом вајату. Ко да очисти немаром урушен бунар између браће, који је опет најбоље кувао пасуљ или гра, како се у Посавини од давнина каже. Ко ће да бреговима врати стада негдашњих оваца. Ко ће Добрави да врати воденице а мејанама лепе Маре. Али чије мисли за то маре.
Завладало правило обеди и укради, кажу времешни домаћини, присећајући се да су њихови преци говорили да ће доћи време да паметан заћути а фукара проговори, па се опет уз завијени дуван латише приче...
У диму кафане за мали Божић у декору пар астала а туга све сем мала. Девојка Анђелија израсте у уздах мому и загледа у Момчила кршног делију који је однегован на причи деде Мирослава, солунца. Ишли они, зборио ђед, са силном војном туђом земљом да се када Бог каже врате. А тамо крш и зло, како се увелико угнездило у дане које ми бројимо. Тек, настављао ђед, прича стиже до девојке незнане, чак и име јој избледи а оста за сећање да је јабуку из недара даровала војнику и за њим ходила у повратку до дедовине. Врати се војник и доведе младу из далека да изроди сва три наследника браће који изгибоше за отаџбину.
А Анђелија беше баш таква девојка али у зао час јер звоно на сред села позва у нову војну. Оста бременита Анђелија а од Момчила летима ни трага ни гласа. Син растао а на рођењу доби име Стеван. Израсте и он за лепоту девојку и покоју чашицу у кафани. И опет она песма, ко то каже, ко то лаже, Србија је мала само храбре делије додавале није мала, само је мало ратовала. Душмана беше много више од ратова. Баш као и текућих дана. Али гле чуда већ оседела Анђелија дочека свог Момчила али и седам унука и седам нових домова.
Иметак велики створише, бројне потомке изродише уз завет да на испраћају сваке године о малом Божићу да запевају, ко то каже, ко то лаже. И да Србију носе тик уз дамаре срца и никада не престану волети родну груду а мудре старине имају у челу астала. Јер губљењем тих корена трајања, остало предање, постали смо уморан род који се олако злу предаје а добро лако одбацује.
А порука свима који црну вуну преду је да није кућа на продају ма колико похлепа незајажљивих очију нудила. Без плама огњишта, зима зла ће све оковати а Божја милост само храбрити, да ће од Божића и мира Господњег кад се Христ роди, до малог Божића и песме коју сада слободно певамо, пут или циљ бити дуг али итекаоко достижан.
Ко то каже, ко то лаже...
И ту долазимо до заплета. Храбрости нам никад није мањкало, како је умела рећи нана Стаменија, били смо и остали трн у оку свима, што би старица рекла, и дан данас када се и велики јагме да нам у авлију дођу.
А ћилим сутрашњице беше посут пред стопала наследника. Али њих све мање. Ко ће бре да изоре бразду осталу иза ђеда Мијаила, сеоског кмета и мајтора за поштовање. Ко ће да замени ћерамиде на старом вајату. Ко да очисти немаром урушен бунар између браће, који је опет најбоље кувао пасуљ или гра, како се у Посавини од давнина каже. Ко ће да бреговима врати стада негдашњих оваца. Ко ће Добрави да врати воденице а мејанама лепе Маре. Али чије мисли за то маре.
Завладало правило обеди и укради, кажу времешни домаћини, присећајући се да су њихови преци говорили да ће доћи време да паметан заћути а фукара проговори, па се опет уз завијени дуван латише приче...
У диму кафане за мали Божић у декору пар астала а туга све сем мала. Девојка Анђелија израсте у уздах мому и загледа у Момчила кршног делију који је однегован на причи деде Мирослава, солунца. Ишли они, зборио ђед, са силном војном туђом земљом да се када Бог каже врате. А тамо крш и зло, како се увелико угнездило у дане које ми бројимо. Тек, настављао ђед, прича стиже до девојке незнане, чак и име јој избледи а оста за сећање да је јабуку из недара даровала војнику и за њим ходила у повратку до дедовине. Врати се војник и доведе младу из далека да изроди сва три наследника браће који изгибоше за отаџбину.
А Анђелија беше баш таква девојка али у зао час јер звоно на сред села позва у нову војну. Оста бременита Анђелија а од Момчила летима ни трага ни гласа. Син растао а на рођењу доби име Стеван. Израсте и он за лепоту девојку и покоју чашицу у кафани. И опет она песма, ко то каже, ко то лаже, Србија је мала само храбре делије додавале није мала, само је мало ратовала. Душмана беше много више од ратова. Баш као и текућих дана. Али гле чуда већ оседела Анђелија дочека свог Момчила али и седам унука и седам нових домова.
Иметак велики створише, бројне потомке изродише уз завет да на испраћају сваке године о малом Божићу да запевају, ко то каже, ко то лаже. И да Србију носе тик уз дамаре срца и никада не престану волети родну груду а мудре старине имају у челу астала. Јер губљењем тих корена трајања, остало предање, постали смо уморан род који се олако злу предаје а добро лако одбацује.
А порука свима који црну вуну преду је да није кућа на продају ма колико похлепа незајажљивих очију нудила. Без плама огњишта, зима зла ће све оковати а Божја милост само храбрити, да ће од Божића и мира Господњег кад се Христ роди, до малог Божића и песме коју сада слободно певамо, пут или циљ бити дуг али итекаоко достижан.
Ко то каже, ко то лаже...
С.К.
Најновији број
30. април 2025.
