Сваки сан је остварив

Води научна истраживања посвећена разумевању неуробилошких процеса у мозгу који су компромитовани код менталних болести, управља буџетом за науку од преко 200 милиона долара и остварује нове научне иницијативе посвећене неуробиолошким наукама za ментално здравље. Такође је научни саветник за стратешке циљеве и научне приоритете у Националном Институту за Ментално Здравље и Конзилијуму за ментално здравље САД

Проф. др Александра Вићентић ради као шеф Одсека за науку понашања и интегративне неуронауке на Националном институту за ментално здравље у Мериленду (САД). Води научна истраживања посвећена разумевању неуробилошких процеса у мозгу који су компромитовани код менталних болести, управља буџетом за науку од преко 200 милиона долара и остварује нове научне иницијативе посвећене неуробиолошким наукама za ментално здравље. Такође је научни саветник за стратешке циљеве и научне приоритете у Националном Институту за Ментално Здравље и Конзилијуму за ментално здравље САД.

БИОГРАФИЈА
Проф. др Александра Вићентић завршила је Фармацеутски факултет (Одељење клиничке биохемије) на Универзитету у Београду. Радила је као асистент професора на Катедри за биохемију две године а потом одбранила мастер рад.
Последњим авионом отишла је у Америку, на Argonne National Laboratory, Division of Biology где је радила на највећем пројекту посвећеном секвенцирању људског генома (1992 – 1994). Пет година провела је као студент на докторату неурофармакологије на Loyola University Chicago Medical School & Emory University Atlanta. Њен докторски рад посвећен је откривању неуробиолошких процеса у мозгу који су повезани са болестима депресије. Године 1999 докторирала је неурофармакологију.
На постдокторским студијама на Департману за неурофармакологију на Универзитету Emory истраживала је откривање промена на структурама мозга и промену понашања као последицу конзумирања дрога. (1999 – 2001).
2001-2003 Постаје постдокторски научник, Дивизија за Неуронауку, Yerkes Naucni Center za Primate, Emory Univerzitet . Бави се истраживањима на приматима у циљу откривања неурофизиолошких промена на мозгу као последице страхова, анксиозности и депресије.
2003-2007 Ради на Дивизији за Неуронауку, Yerkes Naucni Center za Primate, Univerzitet као директор независне лабораторије посвећене базичним научним истраживањима болести мозга и понашања у вези са менталним болестима. Такође, као професор предаје на катедри за неуронауку Emory Универзитета.
Од 2007 године до данас ради као шеф Одсека за науку понашања и интегративне неуронауке на National Institute of Mental Health.

А наше је горе лист. Ведра и успешна Шапчанка. Супруга и мајка двоје деце. Све стиже, свему се радује.
У Шапцу је завршила „Милевину“ (ОШ „Николај Велимировић“), а пошто је у то време било средње-усмерено образовање, прве две године похађала је Гимназију, а друге две Медицинску школу. Наука је одувек привлачила. Када је дошло време за студије, није могла да се определи да ли да испуни очекивања родитеља и упише медицину или сопствена – да студира фармацију. Започела је студије на Медицинском факултету у Београду, али се убрзо пребацила на Фармацеутски факултет зато што је интересовала наука. Лагано је дипломирала фармацију и остала да ради као асистент на Факултету припремајући магистарски рад из клиничке биохемије. Када је схватила да се од ње очекује да више ради у лабораторији Клиничког центра, а мање на науци, решила је да промени курс.

ОБОЖАВАМ ШАБАЦ
Сваке године долазимо у Шабац. Деца цело лето проведу са баком и деком, Карлос и ја дођемо на две недеље и вратимо се сви заједно. Они су савршено научили српски, португалски и енглески језик. Кајл има 18, а Џеки 21 годину. Све оно што сам радила ја, радили су и они: одлазак на Стари град, вожња бициклом, купање у Сави, пецање, одлазак на село, гледање како се крмача праси и учествовање у томе. Ми смо, за разлику од већине имиграната, инсистриали да деца имају свест о предности чувања културне баштине коју ће пренети на следеће генерације. Хвала Богу, време се мења, то се сада цени.

- Пошто је део магистарске тезе био у вези са генетиком, а познавала сам групу људи са Природноматематичког факултета која је била позвана да иде у Америку и тестира методу секвенцирања људског генома, отворено сам их питала да ли им је потребан још један мозак и две руке. Када су ме упитали какво искуство имам у тој области, одоворила сам да га немам, али да имам друго које ће им бити од користи. Преговарање је започело, они су отишли, ништа ми нису обећали, а онда ми је стигло писмо да сам примљена као асистент за науку у Argona Nacionalnoj Laboratoriji у Чикагу.
То је било деведесетих. У Аргона Националној лабораторији остала је две године, научила оно што је занимало и вратила се у Србију да магистирира. „Српски докторат“ зауставио је рат, вратила се у Америку последњим авионом који је прелетео америчко небо и слетео у Канаду. Тако је, ‘92 године, започео Александрин „амерички сан“. У почетку је јој је било веома тешко, осећала је жаоке дискриминације. „Главни разлог је што уколико неко није бели Американац, још увек постоји дискриминација према “другачијима” укључујући имигранте, људе афричког порекла, мањине, стране акценте.. “, каже др Александра. Годинама су је питали одакле је њен акценат, а не одакле је она. „Зависи на који тачно језик мислиш” био је њен одговор - француски, портуалски, енглески или српски“. Бранила се и борила сама.

Александра Вићентић је објавила многобројне научне радове из области неурофармакологије и неуронауке који су високо рангирани и редовно цитирани у свету науке. Водила је више од 30 научних иницијатива вредних мултимилион долара. Као “chair woman” председава бројним интернационалним научним конференцијама где је редовно позивају као експерта за базичне науке за ментално здравље. Ментор је студентима, ассистент професорима и колегама који почињу да се баве неуронауком. Добитник је многих научних грантова и признања у неуронауци као најбољи ментор.

Имала је 26 година, живела у изнајмљеном стану, плаћала кирију и рачуне, огромне у то време, јер је свакодневно била на линији са родитељима.

- Сада се смејем, али тада ми није било смешно, много ми је било тешко што сам отишла на такав начин. Питала сам се да ли је то заиста моја воља, или бежим. Одмах сам наставила са науком и почела да спремам испит из енглеског језика као странац и GRE, посебан испит за уписивање на докторске студије. Занимала ме је наука, највише неурофармакологија. Примили су ме на два универзитета, одабрала сам Лојолу зато што је имао програм који ме је највише интересовао - студије неуротрансмитера у мозгу који су важни за одржавање баланса наших емоција, страхова и нашег флексибилног понашања према стресу.

ВЕЗА ИЗМЕЂУ МОЗГА И СТОМАКА
Конекција између гастро-интестиналног тракта (стомак и црева) и мозга била је позната од древних Грка где је израз “имам интуицију, или осећај у стомаку”, потекао од веровања да су стомак и црева, а не срце, колевка наших емоција, емпатије, задовољства, сталожености или беса. Ова тема је дуго билa извор фасцинације научника који су марљиво прикупљали доказе да стомачне и цревне бактерије интезивно комуницирају са свим људским органима и на тај нацин регулишу опште и ментално здравље. Али и поред интезивног научног рада, директан доказ је откривен тек осамдесетих година када је професор Бари Маршал у сврху експеримента за који је добио Нобелову награду, попио велику количину стомачне хеликобактерије и, за мање од недељу дана, разболео се од улцера уз драстичну промену расположења, пруживши доказ да стомачне бактерије могу да изазову улцер, гастритис и негативне емоције.

Са напретком истраживачких метода, научне студије у задњих 15 година пружају све више доказа да микробиом (бактерије гастро-интестиналног тракта) има широк утицај на опште и ментално здравље, функције мозга и начин на који реагујемо на стресне ситуације. Мотивисана научним достигнућима и иницијативом “Људски Микробиом Пројекат” да се окарактеризује састав људског микробиома и разуме његов допринос здрављу и болестима, на Националном Институту за Ментално Здравље где радим, осмислила сам и реализовала научну иницијативу -Интеракције Интестиналног Микробиома са Мозгом- Импликације за Ментално Здравље”. Многобројне научне студије које су урађене захваљујући тој иницијативи, указале су на специфичне неуро-физиолошке механизме којим интестиналне бактерије директно утичу на функције меморије, регулацију емоција и когнитивних способности. Између осталог, та научна иницијатива је отворила пут клиничким студијама које испитују терапије на бази микробиома у сврху третмана аутизма, депресије, анксиозних и других поремећаја менталног здравља. Како стара изрека казе “Веруј својој интуицији - осећају из стомака, јер те никад неће преварити“.

Уместо да остане на Лојола Универзитету у Чикагу док не заврши докторат, после три године преселила се у Атланту na Emori Univerzitet, да би се придружила свом супругу Карлосу, такође доктору наука, који је добио место редовног професора физике на Gordzija Institutu за технологију. Кад је посреди љубав и чивијашки дух, никад се не зна.

- Урадила сам нешто што се никада није десило у историји универзитета. Рекла сам мом професору да хоћу да наставим докторат на другом универзитету. „Због чега бих те пустио?“, питао ме је. Декан је рекао: “Ти хоћеш да запалиш све мостове?” Није било шансе да направе изнимку. „Не, одговорила сам, ја хоћу да изградим нове мостове“. Сви су ми рекли НЕ. Декан и професор су се сложили да, ако одем у Атланту, морам да кренем испочетка, да избришем три године рада. Размишљала сам на који начин да их убедим. Понудила сам им опцију да наставим програм на Лојола Универзитету у Чикагу, да ћу долазити ако треба сваких месец дана из Атланте и прелазити 900 километара, да бих радила део научног рада, присуствовала семинарима и држала предавања. На то су пристали.

Драма је трајала три месеца, али је Александра успела у свом науму. На Emory Универзитету у Атланти завршила је докторат у наредне две године. Након тога, уписала је постдокторске студије, што је било неоподно да би могла да аплицира на место професора. Кад је завршила, добила је звање постдоктора, али до редовног професора има још пута да се пређе. Едукација траје око 25 година. Четврт века школовања! Запослила се у Научноистраживачком центру Jerkes за науку на приматима, где је радила као професор две године, а онда је добила понуду од Националног Института за здравље коју није могла да одбије.

- Са задовољством сам им рекла: Довиђења. Тамо смо радиле нас две жене професорке, окружене мачо научницима са дискриминацијом према колегиницама супротног пола. Не само да су ми дали већу плату, него су ме преселили из Атланте у Мериленд. Од тада, 2007. до данас живим и радим у Мериленду, на Националном Iнституту за Mентално Zдравље.

ИЗВАН НАУКЕ
Редовно се бави јогом последњих дванаест година, не само као практикант, него и инструктор (поседује интернационални јога сертификат). Обожава да планинари и истражује природу са својом породицом. Воли да чита. Течно говори четири језика (српски, енглески, португалски и француски), а учи кинески. Свако јутро трчи са својом Луси (црни лабрадор).

Александрин кредо јасан је и једноставан: Сваки сан је остварив уз одлучност, веру у себе, упоран рад и осмех на лицу“. То је доказала.

М.Филиповић