Инфо

16. јун 2022.16. јун 2022.
Рад са децом је храна за душу
Бојана Милићевић, докторка наука спорта, физичког васпитања и кинезиологије

Рад са децом је храна за душу

Први и основни задатак је напредак те деце у психосоцијалном смислу- да буду васпитани, послушни, емпатични. То су деца различитих узрасних категорија и интелектуалних способности. Они морају да прихвате једни друге и да схвате да ће учествовање у тој активности само да им помогне у свакодневном друштвеном животу, а то је јако важно и за родитеље. Ако их научим да сложе своје ствари кад дођу на тренинг, буду пажљиви, поштују тренера, то ће свакако показати код куће и у свим другим друштвеним активностима
Одрастање у патријархалној породици за Бојану Милићевић, докторку наука спорта, физичког васпитања и кинезиологије из Богатића, подразумевало је свест о томе да све у животу мора да се заслужи сопственим трудом и залагањем. Неговала је та уверења, а одступила од уобичајених подела на „мушка“ и „женска“ занимања и определила се да се усавршава у спорту, па је поменутој дипломи додала и звање виши спортски тренер рекреације, а похађа и докторске студије Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду. Препознајући у себи емпатију и алтруизам, кроз дугогодишњи волонтерски рад побољшава квалитет живота особама са инвалидитетом и сметњама у равоју. Од 2012. године стално је запослена у Спортском савезу града Београда и допринела је реализацији бројних пројеката управо са тим циљем. Љубав према спорту открила је врло рано и будућу професију је одабрала већ у средњој школи.

Прва домаћица „Изажањца“ у Мачви
Прошле године др Бојана Милићевић постала је прва жена у историји Мачве која је била домаћица завршетка жетве у оквиру манифестације „Изажањац“.
-Реализовали смо тај догађај заједничким снагама уз помоћ Општине Богатић. Водила сам целокупну организацију и морам да признам да ми је то било теже него, рецимо, да припремим недавно одржан Светски куп у веслању или Европско првенство у стоном тенису које ме очекује. Много је теже да будете први и вођа у свом селу него у граду, зато што је то специфична ситуација. Себи сам дала задатак да нећу бирати задужења и да ћу разговарати са сваким и то је једини начин да успе такав догађај и заиста је све функционисало. Волим да дођем у Богатић, често га посећујем и жеља ми је да се, кад завршим своју пословну каријеру, вратим да живим овде. Свуда пођи, својој кући доћи- поручује Бојана.


-Тренирала сам карате као мала. Оснивач Фолклорног ансамбла „Ђидо“ је мој отац Слободан са покојним кумом, тако да је логичан след био да сестра, наши пријатељи из детињства и ја ту играмо. Тата се мало бавио фудбалом и каратеом, али мене је увек привлачио спорт и здрав стил живота, тако да сам већ у средњој школи знала да ћу да упишем ДИФ. У Економској школи у Шапцу имала сам добре професоре. Судбина је на крају уприличила да ме управо професор Милутин Обреновић, који ми је био велика подршка у нижим разредима основне школе, спремао за Факултет спорта и физичког васпитања- наводи др Милићевић.



Уз снагу воље и подршку до врха Европе
По уписивању факултета, уселила се у стан који је отац купио, свесна одговорности у животу одраслих, одгајана у духу неговања јасно изграђеног система вредности и жељна да што пре почне сама да ради и привређује. Факултет јој је, како каже, такве природе да јој је то омогућио. Већ од треће године студија реализовала је бројне спортске догађаје.

-Исте те године на пракси у Врњачкој бањи сусрела сам се са девојком која има церебралну парализу и било ми је изузетно жао што она не може да се укључи у активности, па сам осмишљавала програме за њу и схватила сам да ми њене емоције и реакција много значе. По повратку сам разговарала са својим ментором и убрзо сам почела да радим у дневним боравцима за децу са сметњама у развоју и инвалидитетом, где сам дуго година волонтирала. Ментор, професор Душан Митић, усмерио ме и мој дипломски рад, а касније и докторат, био је посвећен деци са сметњама у развоју- објашњава она.
Мастер студије је завршила на матичном факултету, а након дугогодишњег рада у дневним боравцима почела је ангажман у Спортском савезу особа са инвалидитетом Београда. Реализовала је бројне активности, међу којима су и организација различитих догађаја за особе са сметњама у развоју. Била је сарадник у организацији Експедиције Елбрус 2008. и кондициони тренер Данијеле Јовановић, прве жене са инвалидитетом која је освојила највиши врх у Европи у припремама за планинарски успон на Аконкагву, највиши врх Јужне Америке.

Подршка струци и у нашем крају
Осмислила је и вебинаре и стручне семинаре за колеге и стручњаке из разних области- дефектологе, психологе, радне терапеуте.
-Намењени су свима све који раде и сусрећу се са том децом или само имају неку врсту емпатије коју још увек не препознају у себи, с циљем да се едукују и да виде да могу да покажу још већи стручни рад. Када би свако од нас издвојио бар мало свог времена, видео би колико то може да буде лепо и да изазове позитивна осећања. Организовали смо и велики стручни скуп на мом матичном Факултету спорта и физичког васпитања у Београду. Имамо и изузетно леп пројекат „Шампиони“ који траје две године. У оквиру лиге која се игра у априлу и мају окупљамо екипе са територије града Београда из специјалних школа и разних спортских удружења за децу са сметњама у развоју. Финални дан на Ади Циганлији укључује децу из разних градова Србије, а ове године је било регионалног карактера, уз госте из Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине- наглашава др Милићевић и додаје да јој је жеља да и у својој матичној општини, са којом има лепу сарадњу, као и у Шапцу, од октобра реализује сличне пројекте са Удружењем педагога физичке културе.


-Она је потекла из Дома за незбринуту децу у Сремчици и посредством Савеза била укључена у спортско- рекреативне програме. Реч је о особи са вишеструким телесним ампутацијама и одређеним интелектуалним потешкоћама. Успешно се бавила пливањем, планинарством, да би касније почела да се бави и теквондоом и носилац је националног признања. Захваљујући врхунским резултатима добила је и стан од државе. Сада се самостално издржава и води живот особе из типичне популације- напомиње Бојана.

Дугогодишње искуство показало је да су најбољи вид помоћи развоју особа са инвалидитетом пливање и мали фудбал. Пливање ставља на прво место због специфичне средине, јер вода изазива другачије емоције и подстиче ситуације које могу бити вишеструко корисне ако се савладају изазови које носе, у чему највише помаже неизмерна љубав према послу. Завршила је и курс за терапеутско пливање за особе са инвалидитетом и сметњама у развоју Halliwick concept и четири године водила практичну наставу на часовима пливања за особе са инвалидитетом у Спортским центрима Бањица и Војна академија, као и на Факултетима спорта и физичког васпитања и за специјалну едукацију и рехабилитацију. Логичан след је да је са најбољим пријатељем и једним од најтрофејнијих тренера у земљи Бојаном Почучом основала Пливачки клуб „Свимбо“ 2015. године, где долазе деца из целе земље.

УЕФА пружа подршку важним пројектима
-Радили смо заједно у Савезу и онда смо одлучили да се одвојимо и оснујемо наш клуб. Посвећени смо бебама од шест месеци и деци до 12 година. Имали смо једну пливачицу која је постигла врхунске резултате, девојчицу са ампутацијом ноге, али смо се више усмерили ка млађој узрасној категорији. Сарађујемо са клиником „Др Мирослав Зотовић“ и мојим матичним факултетом. Много стручњака је укључено, тако да је наш посао заокружен у смислу да имамо и медицинску, и психолошку подршку, поред физичке активности и пливања уз стручни надзор- појашњава др Милићевић.



Већи број те деце у каснијим годинама преусмерила је управо на „најважнију споредну ствар на свету“. Од 2010. до данас у Школи малог фудбала КМФ „Мунгоси“ координатор је програма и сарадник (тренер) у раду са особама са инвалидитетом и са сметњама у развоју, као и координатор и идејни творац свих пројеката под покровитељством УЕФА фондације. Много су помогла познанства у правом тренутку, јер се, како каже, „људи који имају усађену жицу хуманости и емпатије увек некако поклопе и пронађу“.
-Од 2006. сам се бавила фудбалом посредством Савеза и у једном тренутку сам остала без термина. Окупила сам сјајну екипу и кад сам почела да радим у управи града упознала сам се са Ацом Ковачевићем, бившим селектором футсал репезентације. Дао ми је термине у оквиру његове школе „Мунгоси“. Првих шест година радила сам сама волонтерски у оквиру тог клуба са традицијом од пола века, имала сам његову подршку, термине. Онда се он прикључио и држава је препознала наш рад. Пре три године преко Фудбалског савеза Србије кандидовани смо код фондације УЕФА, добили смо награду материјалне природе и та средства би сада требало да уложимо у изградњу фудбалског терена баш за ту популацију. Од тог тренутка нас је УЕФА препознала и почели смо да радимо пројекте, чији сам идејни творац- истиче.

Поверење је кључ успеха
Подвлачи да је у раду са децом последње што очекује и жели да овладају спортском вештином.
-Први и основни задатак је напредак те деце у психосоцијалном смислу- да буду васпитани, послушни, емпатични. То су деца различитих узрасних категорија и интелектуалних способности. Они морају да прихвате једни друге и да схвате да ће учествовање у тој активности само да им помогне у свакодневном друштвеном животу, а то је јако важно и за родитеље. Ако их научим да сложе своје ствари кад дођу на тренинг, буду пажљиви, поштују тренера, то ће свакако показати код куће и у свим другим друштвеним активностима- каже Бојана и објашњава како функционише спортски троугао тренер- родитељ- дете.
-Деца кад почну да вам верују, то је непогрешиво. Треба много времена да убедите родитеље, али они прате своје дете и морате стално да их ослушкујете и причате и са њима. То је тај спортски троугао тренер- родитељ- дете који мора да се поштује у струци. И сама сам прошла неке јако тешке тренутке у животу, а та повратна емоција од деце, десет секунди једног загрљаја, много више значи и јаче је „од једне таблете“. Деца су храна за душу. Код њих нема лажи, ни преваре и сам тај рад чини да и ми постанемо много бољи људи- наглашава, додајући да има много планова и за друге активности које ће тек бити видљиве, а циљ је да пробуди свест људи и да тој популацији место у друштву какво јој и припрада.

Порука родитељима је да се отворе за могућности које заиста постоје.

-Улога медија је од приоритетног значаја. Много људи ми се јавило, јер су управо посредством медија сазнали да постоје људи из мањих средина који раде у великим центрима. Ми сарађујемо са бројним медицинским и образовним установама, ту смо да посаветујемо и помогнемо деци. Мала средина је још увек стигматизована и немају развијену свест да ту децу треба пустити са типичном популацијом, да и они створе емпатију и свест да та деца могу у одређеним активностима бити једнака са њима, а управо спорт пружа ту могућност равноправности и видљивости- закључује др Бојана Милићевић, која ће ускоро постати и предавач предмета Спорт особа са инвалидитетом на мастер студијама Факултета за спорт Универзитета Унион.
Д.Димитријевић

Најновији број

24. новембар 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa