Инфо

19. јануар 2023.19. јан 2023.
Фото: Приватна архива

Фото: Приватна архива

ПИСМА ЧИТАЛАЦА

Заборављени или отписани

Поштована редакцијо,

Редован сам читалац Вашег цењеног листа, па овим путем желим се обратити и подсетити јавност за оне који су добро чинили за ово друштво а једноставно су заборављени или чак и отписани. Своју причу поделићу у три сегмента: одрастање, радни век, и допринос давалаштву крви.

Рођен сам у селу Накучани прошлог века 50-тих година. Живот мој и мојих вршњака био је исти. Нисмо се много разликовали ни по стандарду ни по начину живота. Основне игре биле су: између четири ватре, труле кобиле, крпане лопте и скијање на две шаровке или џак напуњен сламом. Некима је основни и једини оброк била млеко у праху, сутлијаш а понекад и нека слатка крофна коју је вешто правила тетка Дана. И поред тако тешког животног одрастања Накучани су подарили доста умних и паметних људи. Многи од њих сада нису са нама, па нека им је вечна слава и нека почивају у миру. Прво народно позориште било је у том селу, црква која је стара скоро век и по, а још је у добром стању али нажалост нема парохијана или су заборавили да је црква свето место окупљања. Посебно истичем човека, првог српског ђенерала Ранка Алимпића чија чесма истим темпом тече још од 1884. године. То је велика задужбина и доказ да велики људи вечно трају.

Накучани су дали и овом друштву подарили доста лекара, официра, просветних радника, инжењера и многих других. Недавно сам посетио школу и Дом у коме смо се растали после осмог разреда 1965. године. Не могу да верујем да још тако нешто постоји. Дом је у таквом стању какав је био пре 50 година, једна руина да се човек уплаши. Нека служи на част, месној заједници и општинским органима који су то село заборавили да постоји. Ово је уједно и позив некима који то могу и осећају потребу да помогну у обнови Дома, отварању продавнице. То су неки предуслови задржавању младих да остану на селу.

Накучани су постали познати и у Америци и шире. Авион НАТО-а 1999. године 2. маја пао је баш у моју шуму и том приликом уништио мој посед а такође и кућу која је удаљена од пада авиона 120 метара. Изашли су општински органи, шумске управе и грађевинске и нспекције и констатовали велику штету. Уредно сам поднео захтев за помоћ и обештећење 18.09.2000. године. Никада тај захтев није стављен на дневни ред ни једне седнице до дан данас. Обратио сам се уредно и београдској војној области господину Јовановићу, добио сам одговор ”штета ће Вам бити надокнађена када Србија наплати ратну штету учињену НАТО нападом” – то значи никада.

Дошле су тада и транзиције у фирмама. Као олуја протутњале су у 32 Радне организације. Народ се нашао на улици и безнађу. Шабац је то највише осетио. Радио сам у Р.О. ”Драган Срнић” чије име и сада са поносом изговарам. Нова власт која је дошла после 5. октобра прво је избрисала историју, односно избрисана су многа имена народних хероја. Срамота и грех. Као радник Р.О. ”Драган Срнић” радио сам пуних 40 година без дана боловања и минута закашњења. За такав рад добио сам ништа. Ту сам школовао децу, добио стан који сам наравно отплатио и многи намети и доприноси који су нас пратили.

Пред сам распад фирме са мојим директором обратили смо се градским властима за помоћ да не одемо у стечај. И гле случаја добио сам одговор”Мијо, што пре схватиш да друштвено мора да пропадне, биће ти лакше”. Морам да признам одговор је био дипломатски или без коментара.

Памтим време када смо испред фирме ишли у посету покојној тетка Јеци Срнић, која је у рату изгубила четири сина и мужа. Уредно послужени, причала је о њима, говорила да су ту са њом стално. И они су пали у заборав. Туга ми је за мојом фирмом која је имала и перспективу и будућност. Остало је 226 радника без посла. Неки још увек пензију нису стекли или је неће ни дочекати.

За време рада био сам повереник Црвеног крста и вишеструки давалац крви. Од 1979.године па до 2016. године подарио сам 169 боца крви и био сам један од највећих давалаца у Србији, а 32 годинебио сам волонтер Црвеног крста. Међун првима завештао сам органе после смрти. Посебно место у мом животу заузима давалаштво крви и могу да кажем да сам међу првима успео да трансфузију доведем у фирму још 1985. године. То је било и време када се такмичарски давала крв. Било је и посебних награда у виду рекреације и слободних дана. 2014 и 2015 био сам номинован за награду Шапца за допринос хуманости. Ту награду нисам добио јер нисам био део тадашње власти.

У трансфузији сам се осећао као најдражи, особље љубазно и пријатно а заслугу за то наравно треба приписати докторици Весни Симић и доктору Миткету Брајићу. У Црвеном крсту провео сам доста времена и вежу ме многе успомене. Био сам део тима егзодуса наших људи из Босне. Донешене су значајне и тешке одлуке. Обнова и доградња Црвеног крста као и хала у Царинској зони од које се и дан данас финансира Црвени крст. Посебно истичем људе који су томе много помогли. Тадашњи секретар Црвеног крста Милутин Шестић, био је носилац задатка и треба му указати велико поштовање. Изузетна заслуга припада и доктору Стеви Станковићу – легенди нашег здравства као и Маци Жунић, Стани Муњић, Зорану Радукић, Момиру Вешић, Микану Довраговић, Славку Радовановић и другима као и мојој маленкости. Посебну захвалност има у свему Станка Поповић и Јелена Стојнић које су упокојене, нека им је вечна слава.

На крају морам да кажем да ово није жал за младост већ само да се ликови не забораве или отпишу, јер ко се прошлости стиди, будућност му неће бити сјајна. Дошла је и пандемија која ми је узела део мог живота, мој првенац и најдражи цвет однела је а мене је оставила да патим до краја живота. Имам петоро унучади, сви су сјајни и одлични ђаци. Неки су у спорту носиоци златних медаља. Они су мој понос и радост и њима се поносим.
Миодраг Мија Марјановић, пензионер из Шапца

Најновији број

23. мај 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa