„Ако уметник успе да пронађе свој унутрашњи мир, поетику, тада може да се развија и усавршава. Верујем да није добро бити у „златном кавезу“, јер тада нестаје креативност“, каже Ђуровић
Неке вредне жеље потичу из периода детињства, но, некада ни сами нисмо свесни да су оне на несвесном нивоу одраз нашег исконског бића које касније буде преплављено жељама околине, те лако одустанемо од својих снова. Можда смо баш због тога у најранијим годинама живота често питани: Шта желиш да будеш када порастеш? и одговори које дајемо су надасве креативни, јединствени. Касније, с временом долазе промене. Неке су последица сазревања, а неке утишавања себе. Ретки остану верни свом унутрашњем гласу и прате га током одрастања. Академски сликар Жељко Ђуровић остао је доследан себи и пориву да ствара. Од најранијих дана до данас. Можда је управо његово неспутано унутрашње биће неговано маштом створило несвакидашњи свет живих боја и фигура, те нисте сигурни да ли гледате у слику, или нимфу кроз прозорско стакло у другу димензију.
Фото: "Глас Подриња"
Желим да будем сликар Иако је у раном детињству исказао таленат једна одбачена слика и гостујућа изложба у родном месту били су догађаји који су отворили врата и душу ка лепоти стваралаштва.
-Од када ми памћење сеже, био сам фасциниран сликом. Пејзаж на слици био ми је упечатљивији од оног који видим. Једном приликом мајка је донела слику коју је насликао позоришни сценограф за потребе представе. За мене, то је било истинско откровење. Нисам могао да престанем посматрати то дело. Други догађај ког се јасно сећам је долазак академског сликара у место где сам одрастао. Са 18 година први пут сам видео „живог“ сликара који је завршио Академију и излагао. Као да је неко чудо у питању - прича Ђуровић о тренуцима када се уметност пробудила у њему.
-Након та два догађаја одлучио сам да упишем Академију у Београду. Од те идеје нико није могао да ме одврати. На пријемном испиту сам први пут цртао по моделу. Нисам се спремао за пријемни. У том тренутку било је нас око 300 кандидата и током пријемног пришао ми је професор који ме упитао код кога сам се спремао. Одговорио сам искрено, да се нисам припремао. Касније сам сазнао да ми није поверовао, али да му се допало како цртам. Осам нас је примљено тада у класу, а само нас двојица из генерације се бавимо сликарством.
Жена као инспирација Ђуровићеву поетику критичари су описали као свет под окриљем маште и фантазије. Нестварне женске фигуре одају утисак мистичног, медитеранског хипнотишућег света из снова препуног боја. Чулне Еве највише подсећају на нимфе и шумске виле из митолошких сага и бајки. Лебде у машти и оку посматрача и остају у сећању као сан летње, топле, звездане ноћи. -Од првих цртежа је била женска фигура. Заиста немам објашњење за то. Можда су биле две мушке фигуре које сам насликао, али су оне биле у другом плану композиције. Остао сам доследан женској фигури, али нисам желео да буде само акт. Постепено сам градио композицију. Сматрам да уметност и не треба да се објашњава, она се осећа. Мислим да је то и са мојим сликама, оне се доживљавају из стомака. Или вам се свиђају, или не.
Веруј у себе и успех ће доћи Веровати у себе, слушати унутрашњи глас који говори да сте на добром путу, да сте добро одабрали и да ће успех доћи је непроцењиво. Неки ће то назвати интуицијом, неки вером, неки аутосугестијом, али за Жељка Ђуровића је то била водиља.
-Неке ствари у животу је тешко објаснити, али одувек сам имао тај осећај да ћу успети. Некада је важније имати веру и жељу за стварањем, него сам таленат. Имао сам идеју да ћу да стварам, излажем и живим од свог сликарства, не само код нас, већ и у свету. И то се остварило. Не говорим о томе да ли сам велики, средњи, или мали уметник, већ само о делу да ми се жеља остварила. Свој, јединствен и препознатљив
Признаје да је тешко за уметника да буде препознатљив, да има јединствену поетику. Верује да је велики дар када пронађете свој spiritus movens који оставља уникатан стваралачки печат.
-Пронаћи свој уметнички потпис није лако. Посебно онај где је довољно да неко погледа слику и одмах зна ко је аутор. Не само посматрачи дела на изложбама, већ и колекционари, галеристи. Ако уметник успе да пронађе свој унутрашњи мир, поетику, тада може да се развија и усавршава. Морам да признам да сам имао среће и већ на другој години Академије сам пронашао своју. Када су цртеж и графика били у питању све је било одлично. Ипак, слике нису биле какве сам желео да буду. Требало ми је сигурно десет година да оно што имам као цртеж, графику „преведем“ у слику на платну - присећа се Ђуровић.
Кроз шалу каже да су колекционари сада заинтересовани за радове из ранијег периода његовог стваралаштва. Признаје да је самокритичан, понекад и превише.
-Некада помислим како ти радови не могу бити бољи од ових данас. Али, заправо могу. Када анализирам радове од пре три деценије схватим да су добри. Наравно, с временом човек се мења, поставља себи нове изазове циљеве. Природно је да се мења током година. Тако је и са стваралаштвом. Понекад се запитам да ли је вредело, али тада прелистам своју монографију и видим да нисам тако лош- каже Ђуровић уз осмех и додаје да ако уметник не изненади себе док ствара, тешко да може и публику.
-Верујем да није добро бити у „златном кавезу“, јер тада нестаје креативност. Потребно је да се увек нешто дешава, мења како бисмо били свежи и актуелни. Наравно да се у мојим делима може видети нит која спаја све оно што сам стварао од почетка, до сада. Некада је тешко бити „свеж“, а остати доследан свом сензибилитету и остати препознатљив. Знам да сам самокритичан, али верујем да је то неопходно за сваког озбиљног ствараоца- појашњава сликар.
Фото: "Глас Подриња"
Рад, рад, рад и само рад Истиче да подједнако времена проводи у атељеу и стварању, као и пре четири деценије када је градио име, препознатљивост. Каже да идеалан тренутак инспирације не постоји, већ да га уметници призову својим радом и сталним понирањем у себе.
-Нема дана када нисам у атељеу. Искрено верујем да је то кључно. Константан рад. Нисам уметник који седи и чека да инспирација дође. Сматрам да она долази када започнете процес сликања, цртања и сусретнете се са платном. Уметници моје генерације, али и они старији слично тврде. Само радом можете нешто постићи- каже Ђуровић.
Митови о уметности Идеализација уметности не долази само од конзумената, често сличне представе о ствараоцима и стварању имају и они сами, посебно млади који желе да им животни позив буде уметник.
- Можда смо некада склони мистификовању када је реч о уметности. Млади некада имају погрешну слику о стварању, те сам као професор кроз разговоре са њима желео да ту тему демистификујемо. Стварање је озбиљан посао. Често се изненаде када схвате да је заиста тако. Рад и таленат дају резултате.
На питање да ли за себе каже да је сликар, или уметник, кратко одговара:
-Говорим сликар, ретко уметник. А време ће показати и одлучити - каже за крај разговора Жељко Ђуровић.
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
