Опроштај од Кларе

Маријана Чанак, млада списатељица, иако није из Шапца, присутна је на књижевној сцени града већ неколико година. Љубитељи писане речи су је најпре упознали као победницу конкурса за Најбољу необјављену приповетку „Лаза К. Лазаревић“ коју организује Културни центар, потом је била гост „Лазине куће за писце“, а нови пробој на књижевној сцени списатељица је направила првим романом „Клара Клариса“ који је био у најужем избору за престижну Нинову награду, а критика и читаоци су га окарактерисала као оригиналан, другачији дајући му епитет освежења међу књижевним остварењима 2022. године. Маријана Чанак је са нама поделила део стваралачког процеса, осећаја који су је прожимали у процесу стварања, али и изазовима с којима се неминовно суочава.

Када би покушала да сабереше целокупан процес стварања „Кларе Кларисе“ од првих редова можеш ли описати фазе кроз које си пролазила као аутор?
Процес стварања увек је магичан. Једно што је болно у вези са стваралачким процесом је ризик да самој себи ускратим то искуство. Одлагање текста у настајању у име нечег другог што ће платити рачуне ми је највећа фрустрација. Роман сам почела да пишем у доба карантина, кад је највећи део света патио од вишка слободног времена, a код мене је било обрнуто. Посао од којег сам се издржавала не да није стао, него се интензивирао, јер све што је могло, преселило се на онлајн платформе, а ја сам била ангажована на производњи тих садржаја. Кад погледам уназад, не знам како сам, нити од чега, успевала да крадем време за писање. Клара се појавила као име, као глас, звук, као реч иза које се назире женски лик. Запитала сам се ко је та жена и започела сам имагинарни дијалог с њом, не бих ли открила њену причу. Запосела ме је од прве епизоде, прерасла је у опсесију, прогањала ме, надзирала, дозивала, будила из сна. Било је преузбудљиво, од првог слова до завршне тачке. Осећала сам полет све док нисам почела да трагам за потенцијалним издавачима. Преговори с њима смењивали су се у два устаљена облика: игнорисање и одбијање. Мислила сам да сам уклета. Или је то била Клара?

фото: Boolevar
books/promo

На почетку свега је идеја, колико је она у тренутку када си почела дело била обликована, да ли је имала целовиту форму или само основу која је дала почетну снагу да се рад започне? Води ли аутор причу или она њега?
Наизменично водимо једна другу. Писање за мене уједно значи и откривање приче, као и трагање за њеним најбољим могућим изразом, сагласјем међу речима, музиком иза речи, звучним сликама и симболима. Не видим себе као некога ко производи текст, него настојим да будем у непрекидној интеракцији са текстом и да откривам његове законитости. Могу да имам замисао о полазишту и исходишту одређене приче, али не могу знати како ћу из почетне стићи у крајњу тачку, нити шта ће се све одвијати у међувремену. У томе и јесте чар. Да сам од прве реченице знала ко је Клара и шта је њена прича, не верујем да бих уопште имала потребу да пишем. Било би предвидиво и досадно, као преписивање. Нисам имала идеју за причу, нити план за писање романа, имала сам централни женски лик. Клара је била полазиште, она ме је усмеравала и упознавала са другим ликовима, указивала ми на елементе које треба да истражим, евоцирала сећања, митове, снове. Слушала сам је и пратила: куд иде, каква прича је у природи њеног лика? Сећам се, на једном месту прича је стала, Клара није знала шта даље, нисам ни ја. Узела сам карте за прорицање и отворила их за Клару: за чим жуди, чега се плаши, шта треба да савлада? Тако смо откључале следећу епизоду. Процес писања није пуко бележење приче и засигурно није једносмеран. Никада не треба занемарити могућност да учимо од својих ликова.

Као већ успешна млада списатељица како гледаш на позицију писца, да ли је списатељ/ица мали Бог који гради свој свет или приповедач који некоме прича причу из првог/трећег лица или нешто треће?
Потреба за слушањем и причањем приче иманентна је људском постојању, а улога писца отпочетка цивилизације до данас остаје непромењена: писац је онај који прича најузбудљивију причу и одржава заједницу будном. Ништа не настаје ни из чега, па не верујем да можемо изградити свет који неће бити копија или амалгам елемената најбољег од свих светова. Све што нам се икада догодило и све што нам се може догодити, већ је записано у митологијама. Преигравамо митске приче и архетипове, играмо игре карактера, рециклирамо универзалне мотиве – како у животу, тако и у литератури. Како стару и потрошену причу поставити у актуалном времену, како је испричати јединственим стилом или аутентичним гласом? Како уочити општа места и предочити их на специфичан начин? Како појединачна искуства испричати као општељудска и занимљива многима? Како сачувати свежину игре, радозналост, гипкост ума? Да бих писала, морам очувати запитаност пред светом, јер питања откључавају приче. Чак и неодговорива питања.

Све што нам се икада догодило и све што нам се може догодити, већ је записано у митологијама.
Преигравамо митске приче и архетипове, играмо игре карактера, рециклирамо универзалне мотиве – како у животу, тако и у литератури

Када књига угледа светлост дана, постане доступна, почиње ли свој посебан живот, да ли си се као аутор опростила на неки начин од ње тог тренутка или јој се враћаш на неки начин, било кроз размишљање, процену или на неки други начин?
На крају уређивачког процеса, пре него што ћемо послати рукопис у штампу, уредник Алмин Каплан рекао ми је да ми наше књиге никада не завршавамо, него их напуштамо. Ако се добро сећам, Павић је говорио да писац мора заборавити све своје претходне књиге да би могао писати даље. То има смисла. Природно је да књига води свој засебни живот и да све што се њој догађа не мора нужно имати утицаја на живот аутора. У идеалном свету, више бисмо се бавили књигама, а мање ауторима, јер бављење аутором ни на који начин не доприноси разумевању књиге. Клара и ја дале смо једна другој најбоље што смо могле, нема ничег неразрешеног у нашем односу, ничег што нас тишти, ничег што нам недостаје, па нема разлога да се једна другој враћамо. Враћам јој се онолико колико читаоци и медији захтевају од мене, онолико колико ме позивају да говорим о Клари или поводом Кларе о нечему другом. С једне стране је занимљиво пратити њен живот, с друге стране ми се чини да ме успорава, јер ме увелико прогоне неки други књижевни ликови и неистражене теме.