Полегање жита
Већина жита има нежно стабло и то представља проблем код наших пољопривредних произвођача, уколико дође до полегања дејством неких чинилаца (града јаке кише, ветра…), што има за последицу смањење приноса и квалитета зрна.
Најчешће полежу озима жита: јечам, пшеница, раж а ређе права жита као кукуруз, сирак, просо. До полегања најчешће долази у периоду од класања до сазревања. До полегања може доћи али врло ретко и пре класања али баш у изузетним ситуацијама односно неповољним временским условима. Полегање настаје као последица притиска који врши на доње интернодије тежина стабла односно класа и зрна. Доње интернодије полеглог стабла су танке и издужене, ћелијски зидови су танки и немогу да поднесу тежину стабла и зато падају.
Штете услед полегања су веће уколико се то деси раније, ма да су штете велике и при каснијем полегању услед отежане жетве и губитка који при томе настају. Штете од полегања се испољавају на разлишите начине: Може да дође до слабије оплодње, до јачег напада гљивичног обољења, најчешће је слабије наливање зрна.
Узроци полегања су бројни и раније се сматрало да је основни узрок слабо и нежно стабло услед недостатка силицијума у ћелијским зидовима. Код савремених сората, са чврстом стабљиком тај недостатак је делимично отклоњен али и те сорте могу да полегну деловањем других узрока: прегуст усев услед недостатка светлости (изазван повећаном нормом сетве), те се биљке издужују, нежне су и полежу, претераног и једностраног ђубрења азотом, биљке су пребујне недовољно осветљене, непроветрене, услед временских непогода, јаких киша, града, олује, касним обилним наводњавањем у касним фазама када жита услед тежине на расквашеном земљишту изваљују се, гљивичним обољењем која нападају доње ћланке и других болести.
Последице полегања се могу ублажити деловањем превентивним и директним мерама:
Најважније превентивне мере су: избор сорте са чврстом стабљиком, правилан начин сетве (односно број биљака по м² да би се светлост што боље искористила), избегавање једностраног ђубрења азотом, уношење калијумових ђубрива у ранијим фазама развића.
Најважније директне мере су: дрљање усева у циљу смањење густине као и ваљање, закашаље бујних и развијених усева, примена инхибитора раста у новије време у циљу смањења пораста доњих чланака стабла.
Пре саме сетве неопходно је направити план сетве, тј обратити пажњу на све горе наведене факторе који се могу избећи а самим тим смањити у старту могуће губитке који могу настати полегањем усева и могу бити велики и доста често изазвани нашом грешком.
Најчешће полежу озима жита: јечам, пшеница, раж а ређе права жита као кукуруз, сирак, просо. До полегања најчешће долази у периоду од класања до сазревања. До полегања може доћи али врло ретко и пре класања али баш у изузетним ситуацијама односно неповољним временским условима. Полегање настаје као последица притиска који врши на доње интернодије тежина стабла односно класа и зрна. Доње интернодије полеглог стабла су танке и издужене, ћелијски зидови су танки и немогу да поднесу тежину стабла и зато падају.
Штете услед полегања су веће уколико се то деси раније, ма да су штете велике и при каснијем полегању услед отежане жетве и губитка који при томе настају. Штете од полегања се испољавају на разлишите начине: Може да дође до слабије оплодње, до јачег напада гљивичног обољења, најчешће је слабије наливање зрна.
Узроци полегања су бројни и раније се сматрало да је основни узрок слабо и нежно стабло услед недостатка силицијума у ћелијским зидовима. Код савремених сората, са чврстом стабљиком тај недостатак је делимично отклоњен али и те сорте могу да полегну деловањем других узрока: прегуст усев услед недостатка светлости (изазван повећаном нормом сетве), те се биљке издужују, нежне су и полежу, претераног и једностраног ђубрења азотом, биљке су пребујне недовољно осветљене, непроветрене, услед временских непогода, јаких киша, града, олује, касним обилним наводњавањем у касним фазама када жита услед тежине на расквашеном земљишту изваљују се, гљивичним обољењем која нападају доње ћланке и других болести.
Последице полегања се могу ублажити деловањем превентивним и директним мерама:
Најважније превентивне мере су: избор сорте са чврстом стабљиком, правилан начин сетве (односно број биљака по м² да би се светлост што боље искористила), избегавање једностраног ђубрења азотом, уношење калијумових ђубрива у ранијим фазама развића.
Најважније директне мере су: дрљање усева у циљу смањење густине као и ваљање, закашаље бујних и развијених усева, примена инхибитора раста у новије време у циљу смањења пораста доњих чланака стабла.
Пре саме сетве неопходно је направити план сетве, тј обратити пажњу на све горе наведене факторе који се могу избећи а самим тим смањити у старту могуће губитке који могу настати полегањем усева и могу бити велики и доста често изазвани нашом грешком.
Дипл.инг Светлана Златарић ПССС Шабац
Најновији број
24. април 2025.
