Драган Васиљевић Дурунга – боксер и боксерски тренер
Најлепше шабачке године
Адреналин борбе преточен у љубав привукао момка талентованог за све спортове управо боксу. У Шапцу најлепше године живота. Једини страх од пораза на домаћем рингу. Могло је више и боље, али нема жала. Храброст је супротност агресији
Иако је у Шапцу провео непуну деценију у сећањима Шапчана и у личним успоменама те године вреде вишеструко. Ко је волео бокс осамдесетих није само знао име, већ и шта може да очекује од њега. Носио је успешно притисак највиших очекивања желећи не да себе подигне највише, већ да не разочара оне који га бодре. Постигао је много, могао и далеко више, али би у потери за тим нарушио љубав према вештини која је била једини покретачки мотив у рингу. Драган Васиљевић Дурунга, био је вишеструки шампион Југославије, јуниорски првак Балкана, трећи јуниор и сениор Европе, првак Француске. Родом је Лозничанин, али га у Шапцу и данас сви присвајају.
Некад, Фото: Приватна архива
Играо је у младости рукомет, дао је пет голова другом тиму Металопластике у припремном мечу, био је добар кошаркаш, фудбалер, освајао локалне турнире у стоном тенису, успешно пливао, али бокс је имао оно нешто.
-Адреналин директне борбе два човека, две личности и мене је то привлачило. Борба снагом, умом, психолошки и физички изазов. Боксовао сам стрпљиво, чекао ривалов ударац, знам куда ће кренути и ја ћу одреаговати. Имао сам и много среће, срећа проистекла из генетског кода родитеља, ђедова – говори нам Дурунга док започињемо причу.
Сада, Фото: "Глас Подриња"
Храброст стрпљења Стрпљење као бит храбрости било је најјача карактериситка Дурунге у рингу. Доброг боксера нема без храбрости, али је та одважност супротност агресији и нападу.
-Храброст је трпљење. Када приђеш капији где су два ротфајлера, спустиш главу И покријеш пешкиром. На капију ће наскакати плашљив, а храбар пас неће реаговати, све док ти први не нападнеш. Трпња долази од генетског кода и вертикале. Вертикала је оно што не видимо и што долази од поднебесја, што се отвара током литургије. Потребне су и срећне околносит. Уколико је неко храбар без срећних околности, он није храбар, него луд. Генетски код пута доброта предака даје срећне околности кроз које пролазиш И добијаш самопоуздање. Литургијско појање отвара вертикалу која то додатно јача. То не може наука да објасни. Карактер јача тако што се призивају околности кроз које јачаш самопоуздање, али је потребна срећа која произилази из генетике и заслуге. Некоме је дато да уради нешто, јер ће бити бољи човек, а некоме није дато, јер ће бити бољи човек уколико то не учини, све је то једна синхронизација.
Бокс је за мене љубав у којој има одрицања, лепих и тешких тренутака, али пре свега емоција којој нисам дао да избледи. Нисам дозволио да спорт који толико волим постане оптерећење
Шабачке године Сећања када дођу, обично је то зов из Шапца осамдесетих година. Најзаслужнији за Васиљевићев долазак у Мачву био је Славко Синђелић. Довео је у црвено-црни табор онда талентованог јуниора помажући му, испоставило се касније, да направи први корак у најлепшем раздобљу живота.
-У Шапцу сам живео пуним плућима. Најлепши период мог живота. Од првог дана сам се осетио као да сам цео живот ту. Дружељубив сам човек, упознао сам много људи с којима сам друговао. Било је времена и за бокс и за дружење, изласке, кафане. До поноћи једне, а од поноћи у Мали до јутра. Уживате у свему, нема штедње, потроши се више него што треба, али ни то није био проблем. Некада частите све, други пут часте вас. Има где и да се на црту презалогаји, нема дуга, подозрења, све се изравна и идемо даље.
Активност за ум и тело Неће и не може свако бити спортиста, истиче Дурунга, то је селекција, али нема разлога да се било ко не бави физичком активношћу која спрема ум и тело за живот. -Спорт је важан за физички развој и здравље. Велики сам заговорник идеје коју нисам успео да спроведем, а то је час за све ђаке. Кружни тренинг да свака група мишића одради свој део у адекватном року. Важно да се деца развијају правилно. Спорт је већ селекција, али после таквих тренинга свако дете је спремно за живот. Развија се правилно, од здравог детета настаје здрав човек, способан за дужи радни век, за бољи учинак у свему што чини. Покушавао сам безуспешно у Лозници, у Србији сам нејак да заинтересујем надлежне.
Због тих година Васиљевићу су данас сви Шапчани, знани и незнани, драги као да је с њима делио те дане младости.
-Не знам да ли сам се било када посвађао са неким из Шапца, шта сам имао ја имали су и они и обрнуто. Никада нисам бринуо. Шабац је пружио живот без зареза и најлепше успомене које ме и данас испуњавају. Славко, Јова, Диша, Пурца, Бурац, Рокица, Цврка, Ројман, Гаја, рукометаши, фудбалери, боксери, ма сви, када би набрајао могло би да траје сатима и опет да неког заборавим, сви који су улепшали шабачки живот у срцу су заувек.
Првак СФРЈ 1986, Фото: приватна архива
Памти победе, заслужене и неизаслужене поразе, мечеве против Фетаковића, Пузовића, али никада није стрепео од ривала. Једини страх је био да не изгуби лигашки меч пред домаћом публиком. У Лозници док је боксовао за њих, у Зорки док је представљао Мачву. Успео је, мада је лоше слутило у последњем дуелу.
-Сава Новаков је искористио моју неопрезност, док сам га сустизао по рингу, погоди ме у браду и ја седнем на ринг. У дворани тајац. Искористим да завршим рунду и на почетку друге кренем другачије. Публика као лавови, чини ми се да би га они појели, не ја, шаљу енергију накупљену током ћутања, Понесе ме и врло брзо сам завршио меч, цела дворана навија пуном снагом. Живео сам за те тренутке.
Сваког противника сам желео да победим, али ниједног нисам хтео да повредим
Несуђени олимпијац Вишеструки шампион Југославије, првак Француске, непобедиви члан Мачве, трећи боксер Европе могао је и под олимпијску заставу. Шта беше до њега, Дурунга је учинио. Није било довољно.
-Пред Игре у Москви боксовао сам против изабраног репрезентативца. У два меча га победим, једном у три рунде, други пут нокаутом, Мате Парлов је сматрао да ја треба да путујем, но ипак су се одлучили за другог, али није ми жао. Нисам никада трчао нигде, тако је како је, не ламентирам над било чим - вели Драган кога међу конопцима нису држали велики снови већ чиста љубав.
Дуг низ победа, Фото: приватна архива
-Боксовао сам зато што сам волео и када је нестао тај адреналин одлучио сам да завршим каријеру. Зарађивао сам од бокса, али ми то никада није био приоритетни разлог, већ то задовољство борбе. Неколико пута сам размишљао о професионалној каријери, свему што моће донети и однети, схватио да није то за мене што мислим и данас. Бокс је за мене љубав у којој има одрицања, лепих и тешких тренутака, али пре свега емоција којој нисам дао да избледи. Нисам дозволио да спорт који толико волим постане оптерећење.
Уколико је неко храбар без срећних околности, он није храбар, него луд
Бокс (ни)је живот Бокс може бити метафора свакодневне борбе, али нема незгоднијег противника од живота. Нико суровије, ни болније не шаље у нокдаун, без рукавице и песнице. Ваше је да устанете или…
-Уђете у ринг и претрпите пораз, осетите немоћ, онда напредујете па ви убедљиво победите. Сећање на Вашу немоћ чини да разумете немоћ противника. Тешко је скидати килограме, тренирати напорно, а онда уместо палачинака на трпези смете да попијете пола чаше воде. Јако је тешко, али шта је то наспрам многих животних тренутка. Да ли је теже лећи гладан или патити када вас остави девојка, па не можете целу ноћ да спавате, немоћни да нешто промените, из коже би да искочите. Сан коначно дође, а ви је сањате и онда се пробудите.
На концу свега, живот је Васиљевићу обележио спорт, не без разлога назван племенита вештина.
-Сваког противника сам желео да победим, али ниједног нисам хтео да повредим. Ниједном боксеру није драго када противнику треба медицинска помоћ за опоравак. У боксу доминира разум, у новим борилачким вештинама је главни инстинкт опстанка. Сви против којих сам босковао данас су ми драги пријатељи. Виђамо се, дружимо, нема зле крви, нити замерки, као да смо све што смо имали избацити, урадили у рингу. Нема питања да ли можемо да помогнемо један другом, већ само како.
Фото: "Глас Подриња"
Селектор када је најтеже Када је рукавице одложио за вечност, покренуо је клуб „Рокица“ назван по његовом тренеру и нашем великану Илији Лукићу Рокици. Хтео је да у младима пронађе љубав какву је он имао према спорту и приближи им рад у складу са принципима у које је веровао. У тешком тренутку по српск бокс прихватио је да буде селектор и кроз неколико година дао печат борцима који су онда освајали медаље у млађим категоријама, потврдивши се надавно и на Европском сениорском првенству.
Боксовао сам зато што сам волео и када је нестао тај адреналин одлучио сам да завршим каријеру
-Била је тешка ситуација, постојао је проблем и квантитета и квалитета. Имао сам задатак да оформим ову селекцију која сада осваја медаље. Резултати показују да смо радили добро. Када се инсистирало да деца имају мечеве без веће припреме био сам против тога, сматрао сам да није добро неспремне их слати на спремне ривале. Зато смо се растали – појашњава за крај Васиљевић.
Некад, Фото: Приватна архива
Сада, Фото: "Глас Подриња"
Првак СФРЈ 1986, Фото: приватна архива
Дуг низ победа,
Фото: "Глас Подриња"
