Фото: Приватна архива
Катарина Јанковић Поповић, уредница Лазине куће за писце
Уметност гради мостове разумевања
Наградни фонд за књижевну награду „Лаза К. Лазаревић“ ове године је удвостручен и износи 150 хиљада динара. То и продукциона улагања у визуелни идентитет, као и трансформација облика уметничког изражавања, допринеће увећању њеног друштвеног и књижевног капитала
Други тематски, петогодишњи циклус Резиденцијалног књижевног програма Лазина кућа за писце почиње ове године. Књижевна награда „Лаза К. Лазаревић“ за најбољу необјављену савремену приповетку део је тог програма, а настала је деведесетих година као подстицај за књижевно ауторство кроз литерарни конкурс. Награда је платформа за младе писце који излазе на књижевну културну сцену и граде своје име у књижевном свету и својеврстан је дијалог писаца уз подршку локалне заједнице.
Последњих година концепт је трансформисан управо тим умрежавањем књижевне награде и резиденцијалног програма, чиме јој је додата вредност. Посебно значајан моменат је преокрет програма са националног на регионални ниво, као и двоструко увећање наградног фонда овогодишњом доделом средстава Министарства културе РС, па она сада износи 150 хиљада динара.
-Пожелели смо да се поиграмо са тим концептом и видимо како да се класична награда, програм који се традиционално од деведесетих година организује на један исти начин, развија даље. Поставили смо пример добре праксе како смо за пет година подигли и раширили тај концепт где имамо боравак писаца из региона у локалној заједници, упознају се и повезују са другим уметницима, појединцима, релевантним институцијама, невладиним организацијама, приватницима и стварају у њој. Након боравка у Шапцу у Лазиној кући за писце, сваки од позваних писаца оставља једну причу- објашњава уредница Лазине куће за писце и главна и одговорна уредница програма у Културном центру Шабац Катарина Јанковић Поповић.
Књижевни конкурс у току
У току је књижевни конкурс за најбољу необјављену савремену причу „Лаза К. Лазаревић“. Заинтересовани детаље могу да погледају на сајту Културног центра и своје рукописе предају лично или поштом до краја маја. Жири ове године чине председник у мандату од пет година професор и писац Михајло Пантић, гост резиденс и Катарина Јанковић Поповић као уредница Лазине куће за писце. У збирци објављених приповедака налази се десет прича- пет са Резиденцијалног програма и пет награђених. Гости који се очекују у оквиру Резиденцијалног програма су: Ламија Бегагић, Ања Максић Јапунџић, Марко Томаш, Илдико Ловаш, Енес Халиловић, Стево Грабовац.
Из жеље да публици приближите продукционе активности, а услед немогућности да се у периоду короне програми одржавају на уобичајен начин, настали су експериментални филмови по мотивима награђених приповедака.
Нисмо могли да организујемо програм у јавној сфери и преселили смо се на виртуелни, дигитални план и на тај начин комуницирамо са публиком коју чине љубитељи књижевности, али и ствараоци. Почели смо да снимамо кратке експерименталне филмове по мотивима награђених приповедака и добили једну сасвим нову уметничку форму која сада може да живи свој одвојиви, независни живот. Филм „Успомена из Сокобање“ по мотивима истоимене приче појавио се на фестивалима и добио 11 интернационалних награда, највише у овом опусу прича насталих на резиденцијалном програму награђених приповедака, а до сада смо снимили укупно седам. Трансформација из вербалног у визуелни код пружа могућности за даље трансформације у други уметнички облик како би се ширило име Лазе Лазаревића и дајемо на тежини и значају самом програму, што је циљ од почетка.
Резиденцијални програм показао се као продуктивно тло за писце.
Резиденцијални програми су популарни у свету, а то заправо значи мобилност уметника. Могу да осете контекст, амбијент, језик, културно, локално наслеђе, инспирисани тиме црпе идеје које ће из свог контекста уградити у то и добити неко дело другачијег значаја. Желели смо да то буду писци из региона, са идејом да се треба повезати и поново интегрисати у регији. Преко књижевности, писане речи и уметности, поделити искуства која су иста, а опет другачија у микрозаједницама, посредством заједничких тема које су нам познате. Имамо писце из Србије, Босне, Хрватске, Републике Српске, Северне Македоније. За пет година издат је зборник, публикација награђених збирки, а тематизовали смо га као балкански патријархат. Сви награђени од 2019. до 2023. су у тој или у следећој години објавили роман, неки су били у ужем избору за Нинову награду.
Ове године бавићете се темама рата и мира, подстакнути ратним жариштима у свету.
Хтели смо да мало преиспитамо како се третира друштвено - историјски наратив у периоду деведесетих година, па и данас, пошто стално имамо неки продужетак, никако да изађемо из тих нама познатих наратива, за њима се лако и брзо посеже и увек су добродошли када хоћемо да скренемо пажњу са неких битнијих ствари, баш зато што никако не можемо да се договоримо око онога шта је било пре. Друго, како третирамо те велике друштвене наративе у односу на мале, микронаративе, како третирамо националну историју у односу на неку микроисторију, личну историју, једну обичну људску причу и које су разлике, шта то за нас значи. Јер, имамо националне историје, али имамо и личне историје и то је, на крају крајева, и однос према култури сећања целокупног народа, али и једне породице, на пример. Она би сигурно била различита ако бисмо то посматрали на такав начин. Такође нас занима неки шири историјски наратив у односу на микронаратив али ако посматрамо националне мањине. Зато долази Енес Халиловић из једне мале, микросредине, или Илдико Ловаш, на пример. Колико смо уопште свесни, способни и у могућности да прихватимо другачије мишљење и ако то тренирамо, на крају крајева, ако то слушамо, чујемо, о томе пишемо и на томе будемо радили на радионицама креативног писања следећих пет година, можда ћемо и бити у могућности да саслушамо друге и да погледамо да има и друго мишљење, да друга бол постоји, друга туга исто постоји и да то упоредимо и будемо у могућности да схватимо оног другог, па и себе.
Постоји ли ризик кад се говори о овим темама?
Постоји и неки отпор. Заправо, када хоћеш да причаш о томе, ти у ствари добијаш ћутање. И ми стално ћутимо. Не морамо сад да се изјашњавамо шта ми мислимо, можемо само да испричамо шта је стварно било, што више неких прича на неком личном, микроплану. Стално имамо тај неки прворазредни наратив, а то су увек ове велике приче, велики национални наративи, у односу на тај неки мали и другоразредни, али он нама није другоразредни ако је нама запаљена кућа или ако смо сели на трактор и дошли из Книнске крајине у Србију и дан данас немамо личну карту, он је нама прворазредни. Ако покушамо да саслушамо друге и на тај начин да поставимо ствари, чија је туга прворазредна, па нема прворазредних, у ствари, све су исте. Нама је од прворазредног значаја само једно, да изградимо некакве мостове и у патњи и у туги да признамо шта смо радили или нисмо радили, да то кажемо, на крају крајева и да саградимо неке мостове и пријатељства, разумевања, слоге, трговине и уметности, па уметност може да гради те мостове, то знамо кроз историју, на крају крајева, онда је то наш покушај и о томе хоћемо да говоримо следећих пет година. Савремена уметност нас не уљуљкује и не ушушкава, не жели више да ти да лажну слику о томе да је све добро и да ће све бити добро. Него управо „имам пет минута док свет није „експлодирао“ да ти кажем то што имам или ово што ћу ти рећи можда ће допринети да неће „експлодирати“ свет“. Значи, свугде су „аларми, црвене линије, све ври, гори“. Имамо какофонију гласова, свако нешто жели да каже, да се на неки начин прикаже, појави у некој различитости, не знаш коме да се окренеш, шта је лаж, а шта истина. То је књижевност у 21. веку.
Визуелни идентитет који прати програме је такође унапређен?
Уложили смо много у дизајнерски део, сви фанзини су дизајнирани, сама плакета која се додељује и цео визуелни идентитет је озбиљно схваћен. Ускоро ћемо у нашем новом продајном и изложбеном простору, у арт галерији, представити и промо материјал везан за Лазину награду и резиденцијални програм. Поред финансијског дела, а то опет кореспондира једно са другим, нама је циљ да тај књижевни, друштвени капитал саме награде увећамо и да кад неко сутра у књижевним круговима каже да је добио Лазину награду то буде значајна референца.
Последњих година концепт је трансформисан управо тим умрежавањем књижевне награде и резиденцијалног програма, чиме јој је додата вредност. Посебно значајан моменат је преокрет програма са националног на регионални ниво, као и двоструко увећање наградног фонда овогодишњом доделом средстава Министарства културе РС, па она сада износи 150 хиљада динара.
-Пожелели смо да се поиграмо са тим концептом и видимо како да се класична награда, програм који се традиционално од деведесетих година организује на један исти начин, развија даље. Поставили смо пример добре праксе како смо за пет година подигли и раширили тај концепт где имамо боравак писаца из региона у локалној заједници, упознају се и повезују са другим уметницима, појединцима, релевантним институцијама, невладиним организацијама, приватницима и стварају у њој. Након боравка у Шапцу у Лазиној кући за писце, сваки од позваних писаца оставља једну причу- објашњава уредница Лазине куће за писце и главна и одговорна уредница програма у Културном центру Шабац Катарина Јанковић Поповић.
У току је књижевни конкурс за најбољу необјављену савремену причу „Лаза К. Лазаревић“. Заинтересовани детаље могу да погледају на сајту Културног центра и своје рукописе предају лично или поштом до краја маја. Жири ове године чине председник у мандату од пет година професор и писац Михајло Пантић, гост резиденс и Катарина Јанковић Поповић као уредница Лазине куће за писце. У збирци објављених приповедака налази се десет прича- пет са Резиденцијалног програма и пет награђених. Гости који се очекују у оквиру Резиденцијалног програма су: Ламија Бегагић, Ања Максић Јапунџић, Марко Томаш, Илдико Ловаш, Енес Халиловић, Стево Грабовац.
Из жеље да публици приближите продукционе активности, а услед немогућности да се у периоду короне програми одржавају на уобичајен начин, настали су експериментални филмови по мотивима награђених приповедака.
Нисмо могли да организујемо програм у јавној сфери и преселили смо се на виртуелни, дигитални план и на тај начин комуницирамо са публиком коју чине љубитељи књижевности, али и ствараоци. Почели смо да снимамо кратке експерименталне филмове по мотивима награђених приповедака и добили једну сасвим нову уметничку форму која сада може да живи свој одвојиви, независни живот. Филм „Успомена из Сокобање“ по мотивима истоимене приче појавио се на фестивалима и добио 11 интернационалних награда, највише у овом опусу прича насталих на резиденцијалном програму награђених приповедака, а до сада смо снимили укупно седам. Трансформација из вербалног у визуелни код пружа могућности за даље трансформације у други уметнички облик како би се ширило име Лазе Лазаревића и дајемо на тежини и значају самом програму, што је циљ од почетка.
Нама је од прворазредног значаја само једно, да изградимо некакве мостове и у патњи и у туги да признамо шта смо радили или нисмо радили, да то кажемо, на крају крајева и да саградимо неке мостове и пријатељства, разумевања, слоге, трговине и уметности, па уметност може да гради те мостове, то знамо кроз историју, на крају крајева, онда је то наш покушај и о томе хоћемо да говоримо следећих пет година
Резиденцијални програм показао се као продуктивно тло за писце.
Резиденцијални програми су популарни у свету, а то заправо значи мобилност уметника. Могу да осете контекст, амбијент, језик, културно, локално наслеђе, инспирисани тиме црпе идеје које ће из свог контекста уградити у то и добити неко дело другачијег значаја. Желели смо да то буду писци из региона, са идејом да се треба повезати и поново интегрисати у регији. Преко књижевности, писане речи и уметности, поделити искуства која су иста, а опет другачија у микрозаједницама, посредством заједничких тема које су нам познате. Имамо писце из Србије, Босне, Хрватске, Републике Српске, Северне Македоније. За пет година издат је зборник, публикација награђених збирки, а тематизовали смо га као балкански патријархат. Сви награђени од 2019. до 2023. су у тој или у следећој години објавили роман, неки су били у ужем избору за Нинову награду.
Ове године бавићете се темама рата и мира, подстакнути ратним жариштима у свету.
Хтели смо да мало преиспитамо како се третира друштвено - историјски наратив у периоду деведесетих година, па и данас, пошто стално имамо неки продужетак, никако да изађемо из тих нама познатих наратива, за њима се лако и брзо посеже и увек су добродошли када хоћемо да скренемо пажњу са неких битнијих ствари, баш зато што никако не можемо да се договоримо око онога шта је било пре. Друго, како третирамо те велике друштвене наративе у односу на мале, микронаративе, како третирамо националну историју у односу на неку микроисторију, личну историју, једну обичну људску причу и које су разлике, шта то за нас значи. Јер, имамо националне историје, али имамо и личне историје и то је, на крају крајева, и однос према култури сећања целокупног народа, али и једне породице, на пример. Она би сигурно била различита ако бисмо то посматрали на такав начин. Такође нас занима неки шири историјски наратив у односу на микронаратив али ако посматрамо националне мањине. Зато долази Енес Халиловић из једне мале, микросредине, или Илдико Ловаш, на пример. Колико смо уопште свесни, способни и у могућности да прихватимо другачије мишљење и ако то тренирамо, на крају крајева, ако то слушамо, чујемо, о томе пишемо и на томе будемо радили на радионицама креативног писања следећих пет година, можда ћемо и бити у могућности да саслушамо друге и да погледамо да има и друго мишљење, да друга бол постоји, друга туга исто постоји и да то упоредимо и будемо у могућности да схватимо оног другог, па и себе.
Резиденцијални програми су популарни у свету, а то заправо значи мобилност уметника. Могу да осете контекст, амбијент, језик, културно, локално наслеђе, инспирисани тиме црпе идеје које ће из свог контекста уградити у то и добити неко дело другачијег значаја
Постоји ли ризик кад се говори о овим темама?
Постоји и неки отпор. Заправо, када хоћеш да причаш о томе, ти у ствари добијаш ћутање. И ми стално ћутимо. Не морамо сад да се изјашњавамо шта ми мислимо, можемо само да испричамо шта је стварно било, што више неких прича на неком личном, микроплану. Стално имамо тај неки прворазредни наратив, а то су увек ове велике приче, велики национални наративи, у односу на тај неки мали и другоразредни, али он нама није другоразредни ако је нама запаљена кућа или ако смо сели на трактор и дошли из Книнске крајине у Србију и дан данас немамо личну карту, он је нама прворазредни. Ако покушамо да саслушамо друге и на тај начин да поставимо ствари, чија је туга прворазредна, па нема прворазредних, у ствари, све су исте. Нама је од прворазредног значаја само једно, да изградимо некакве мостове и у патњи и у туги да признамо шта смо радили или нисмо радили, да то кажемо, на крају крајева и да саградимо неке мостове и пријатељства, разумевања, слоге, трговине и уметности, па уметност може да гради те мостове, то знамо кроз историју, на крају крајева, онда је то наш покушај и о томе хоћемо да говоримо следећих пет година. Савремена уметност нас не уљуљкује и не ушушкава, не жели више да ти да лажну слику о томе да је све добро и да ће све бити добро. Него управо „имам пет минута док свет није „експлодирао“ да ти кажем то што имам или ово што ћу ти рећи можда ће допринети да неће „експлодирати“ свет“. Значи, свугде су „аларми, црвене линије, све ври, гори“. Имамо какофонију гласова, свако нешто жели да каже, да се на неки начин прикаже, појави у некој различитости, не знаш коме да се окренеш, шта је лаж, а шта истина. То је књижевност у 21. веку.
Визуелни идентитет који прати програме је такође унапређен?
Уложили смо много у дизајнерски део, сви фанзини су дизајнирани, сама плакета која се додељује и цео визуелни идентитет је озбиљно схваћен. Ускоро ћемо у нашем новом продајном и изложбеном простору, у арт галерији, представити и промо материјал везан за Лазину награду и резиденцијални програм. Поред финансијског дела, а то опет кореспондира једно са другим, нама је циљ да тај књижевни, друштвени капитал саме награде увећамо и да кад неко сутра у књижевним круговима каже да је добио Лазину награду то буде значајна референца.
Д.Д.
Најновији број
13. јун 2024.
